Zašto je turizam (za Srbiju) važan?

Turizam je jedna od najvažnijih socio-ekonomskih delatnosti našeg doba.

Iako je turizam u početku bio privilegija malobrojnih privilegovanih pojedinaca, danas u turističkim kretanjima učestvuje više od milijardu ljudi godišnje. Globalizacija, više slobodnog vremena, industrijska, tehnološka i saobraćajna revolucija i razvoj građanske klase, uticali su na pozicioniranje turizma kao jednog od najvažanijih faktora ekonomskog razvoja u svetu.

Turizam ostvaruje više od 9% ukupnog bruto društvenog proizvoda u svetu, sa godišnjim prihodima od 1.3 biliona dolara. Jedan od jedanaest zaposlenih u svetu radi u turizmu, dok svaka treća pružena usluga u svetu postoji zahvaljujući turizmu.

Turizam je veliki generator novih investicija, kreira nova radna mesta i nove poslovne prilike u destinacijama u kojima se razvija. Naročito je značajan multiplikativni efekat turizma za lokalnu ekonomiju. Multiplikativnost se ogleda u višestrukom „širenju“ sredstava koje potroše turisti. Na primer, deo novca koji turista ostavi za smeštaj u hotelu, hotel će potrošiti na plate zaposlenih, platiti lokalne dobavljače hrane, pića i ostalih materijala, zatim na neke druge pružaoce usluga, porez, boravišne takse, i sl.  Zaposleno osoblje u hotelu će svoju platu kasnije potrošiti na smeštaj,  komunalije, hranu, školovanje dece, lekarski pregled, gorivo, servisiranje automobila, odlazak u pozorište i dr.

Tako novac koji je zarađen od turizma ulazi u svaku poru lokalne, ali i državne ekonomije.

Turizam, dakle, pored toga što direktno finansira ugostiteljstvo, saobraćaj, trgovinu…, neposredno finansira poljoprivredu, industriju, energetiku, obrazovanje, zdravstvo, kulturu… Drugim rečima, turizam finansira radna mesta u svim ostalim sektorima. Što je više zaposlenih u nekom društvu, i što su njihova primanja veća, to je i socijalno stanje u tom društvu na višem nivou. Multiplikativnost turizma se može lepo sagledati i na ovoj šemi:

U ekonomskom smislu naročito je značajno i to što turizam u destinaciju donosi gotov novac.

Naročito je značajan inostrani novac koji dolazi u destinaciju. Pokušaću da uprostim stvari kako bih ovo pojasnio:

Recimo da našu destinaciju poseti grupa nemačkih turista koji su radnici jednog rudnika u svojoj zemlji. Oni će tokom svoje posete našoj zemlji potrošiti novac zarađen u Nemačkoj. Da bi oni taj svoj novac zaradili u svojoj zemlji bila je neophodna eksploatacija rude, koja je potrošni resurs jedne zemlje. Da li treba uopšte pominjati troškove otvaranja i održavanja tog rudnika, organizaciju poslovanja, plaćanje poreza, troškova…? Pokretanje svake proizvodnje koja će stvoriti višak sredstava donosi troškove i rizike. Sve je to ostvareno u nekoj drugoj zemlji, potrošeni su prirodni resurski neke druge zemlje (Nemačke), kako bi nastao određeni višak novčanih sredstava (plate tih rudara).

Nakon što podmire osnovne životne troškove (kirije, komunalije, hrana,…), deo tih plata nemački rudari će potrošiti na svom putovanju, što znači da će gotov novac, stvoren u Nemačkoj, potrošiti u nekoj drugoj zemlji, i ubrizgati taj gotov novac u našu ekonomiju. Dakle, destinacija dobija novac za čije stvaranje nije potrošen niti jedan domaći resurs, bez ikakvih troškova proizvodnje. Takav inostrani novac je od nemerljivog značaja za ekonomiju jedne zemlje, i zapravo predstavlja tzv. „nevidljivi izvoz“, što je jedna od karakteristika turizma.

Razvoj domaćeg turizma je takođe veoma značajan, pre svega da bi domaći turisti novac potrošen u nekim domaćim rudnicima potrošili u svojoj zemlji, odnosno kako ne bi višak sredstava kreiran u zemlji izneli u inostranstvo.

Nažalost, u Srbiji ovo nije za sada slučaj, pa je potrošnja domaćih turista po Srbiji neuporedivo manja u odnosu na ono što Srbi potroše na putovanja po ostalim zemljama. Ovo bi se moglo nadomestiti većim brojem dolazaka stranih turista u Srbiju, odnosno povećanjem priliva deviznih sredstava od turizma. Razlika je, međutim, zaista drastična, a realnost je i mnogo gora od podataka koji se prikazuju, obzirom da zvanična statistika u devizne prilive računa i novac koji troše radnici stranih kompanija u Srbiji ili „gastarbajteri“ u toku letnjih meseci, a realno se ove kategorije ne mogu uvrstiti u turiste.

Razvoj turizma, međutim, često ne povlači za sobom i socio-ekonomski razvoj

Zemlje u razvoju shvataju da turizam može biti odskočna daska njihovog socio-ekonomskog napretka pa sve više napora ulažu u turistički razvoj. Za više od polovine siromašnih zemalja u svetu turizam je prioritet i jedina delatnost koja donosi prihode i ublažava siromaštvo.

Problem razvoja turizma kod ovih zemalja najčešće je loša razvojna politika. Naime, najveći deo turističke potrošnje u ovim destinacijama odlazi na avio prevoz do destinacije i smeštaj u destinaciji. Avio prevoz nije u vlasništvu tih siromašnih zemalja, a uglavnom nisu ni hoteli u kojima turisti odsedaju. Tako najveći deo kolača zapravo ne odlazi u lokalnu ekonomiju već se vraća u razvijene zemlje, pa iako  deluje kao da turizam cveta u nekoj ostrvskoj zemlji Indijskog okeana, lokalno stanovništvo ima minimalne koristi od takvog razvoja.

Svedoci smo da i na našim prostorima dolazi sve više inostranih hotelskih kompanija, što se u medijima objavljuje sa velikim ponosom i uspehom naše zemlje. Istina je da je to pogubno za lokalnu ekonomiju jer najveći deo prihoda koji će se ostvariti u tim hotelima neće ostati u Srbiji i neće cirkulisati kroz lokalnu ekonomiju, već će otići u ekonomije Nemačke, Austrije, Amerike, Rusije… Ono što nama ostaje jeste mali deo zarada zaposlenih, plaćanje energetskih troškova (mada je i ovo diskutabilno), prihod od poreza i boravišnih taksi…

Turizam kao „Pasoš mira“

Razvoj turizma može doprineti da politički nestabilna područja postanu stabilnija, jer je to preduslov razvoja turizma u njima. Vođene, pre svega, ekonomskim interesima, suprostavljene zajednice, narodi i religije mogu ostvariti saradnju i obezbediti stabilnost kako bi privukli turiste od kojih će svi imati koristi. Takvih primera ima mnogo, počevši od saradnje afričkih ili amazonskih plemena pa sve do međudržavne saradnje. Izraziti primer je Jerusalim, grad u kojem koegzistiraju tri najveće svetske religije a koji godišnje poseti ogroman broj stranih turista.

Usled putovanja dolazi do kontakta između ljudi različitih rasa, religija, kultura, i do njihovog međusobnog upoznavanja. To upoznavanje doprinosi većem poštovanju razlika, na kojima upravo i počiva turizam (da je svaka kultura na svetu ista, ili svaka planina/plaža, turizam ne bi ni postojao). Ujedinjene nacije su zbog navedenog proglasile turizam za „Pasoš mira“.

Turizam čuva prirodnu sredinu i kulturno nasleđe

Drugim rečima, turizam čuva prostor. Prostor je osnovni resurs razvoja turizma, a očuvan i kvalitetan prostor je osnovni preduslov razvoja turizma.

Ako je neka šuma turistički atraktivna, redovno je posećuju turisti i izletnici i ako te aktivnosti donose prihode lokalnoj zajednici, u tom slučaju turizam verovatno neće dozvoliti drvnoj industriji da tu šumu eksploatiše za svoje potrebe. Isto važi i za jezero, plažu, planinu. Ako je srednjevekovno gradsko jezgro turistički atraktivno, turizam će ga sačuvati od promena, izgradnje savremenih zgrada od stakla i betona. Turizam čuva, dakle, prostor u kojem se razvija, bilo da je to prirodni ili antropogeni prostor.

Najvažniji značaj turizma ogleda se, bez sumnje, u ekonomskim koristima koje donosi lokalnoj ekonomiji. Iz tih ekonomskih koristi proističu i svi ostali pozitivni efekti razvoja turizma.

Iako se razvoju turizma u Srbiji ne posvećuje gotovo nikakva pažnja, ova delatnost nam donosi veći devizni priliv nego softver i maline zajedno! Šta li bi tek bilo kada bismo malo više pažnje posvetili ovoj delatnosti?

Ostaje nada da će turizam naći svoje mesto u državnim planovima Srbije, u nadležnom Ministarstvu, sa odgovornim i kvalitetnim kadrovima i uz podršku Vlade. Ostaje nada i da će se, bez obzira na to šta država o(ne)mogući, pojaviti više preduzetnika u turizmu, da će se kreirati partnerstva u destinacijama na ekonomskoj osnovi, da će kadrovi ulagati u svoju edukaciju. Ako sami krenemo napred, možda ćemo skrenuti i pažnju države na sebe, a možda nam to i neće kasnije biti toliko potrebno.