Vranje je grad Bore Stankovića i Koštane, Staniše Stošića i Stane Karaminge
„Bogata istorija kreirala je vranjski melos i karakter ovdašnjih ljudi, koji znaju da se vesele ali i pate, jer to je vrela južnjačka krv, kao što je vrela i voda koju piju u svojoj banji.“
Vranje je najjužniji grad u Srbiji i zato naslov ovog teksta treba da pročitate onim južnjačkim akcentovanjem.
Kaže se i da „u Vranje nema laganje“, tako da u ovom tekstu neću ni malo ulepšavati istinu i neću prećutati neke nedostatke koji sprečavaju da Vranje postane jedan od turističkih centara Južne Srbije, jer po onome što nudi, to svakako zaslužuje.
Gde se nalazi grad Vranje i kako stići ?
Vranje se nalazi u Vranjskoj kotlini na samom jugu Srbije, svega 50 km od granice sa Makedonijom. Zahvaljujući geografskom položaju i ekspoziciji reljefa, Vranje ima veoma blagu klimu i jedan je od najtoplijih gradova u zemlji.
Vranje je od Niša udaljeno 124 km, a od Beograda 344 km. Sve do Grdeličke klisure možete koristiti autoput, dok kroz samu klisuru vozite pažljivo jer je ovaj put uzak i uglavnom sa punom linijom, i to sa dobrim razlogom.
Naročito budite oprezni u letnjoj sezoni jer ovo je glavni putni pravac ka Makedoniji i Grčkoj. Gradi se koridor i na ovoj deonici, a najnovijim autoputem se možete voziti kada izađete iz Grdeličke klisure, nešto posle Vladičinog Hana, i koristiti taj put do Vranja.
Ukratko o istoriji grada Vranja
Prvi pisani trag o Vranju ostavila je vizantijska princeza Ana Komnina u XI veku, pišući o vladavini svoga oca cara Aleksija Komnina. Vranje je bilo u sastavu srednjovekovne srpske države sve do 1455. godine kada ga osvajaju Turci koji se ovde zadržavaju čak do 1878. godine, zbog čega su mnoge današenje znamenitosti Vranja, ali i priče, arhitektura i gastronomija povezane sa Orijentom.
Bora Stanković
Kako započeti obilazak Vranja ako ne pričom o Bori Stankoviću, čuvenom piscu i najpoznatijem Vranjancu!?
Iako je u Vranju proveo samo detinjstvo, a ostatak života u Beogradu, Bora je pisao o Vranju kao da nikada iz njega nije ni otišao. Dok su tadašnje generacije u Beogradu težile prozapadnim kulturnim i književnim idealima Bora je ostao dosledan svojoj tradiciji, i pisao o onome što nosi u duši.
Kuća Bore Stankovića u Vranju
Bora je još kao mlad upio sav taj vranjski mentalitet, ponajviše zahvaljujući njegovoj baba Zlati, koja ga je odgajila i koja je imala običaj da mu često i dugo priča o Vranju, Vranjancima, vranjanskim porodicama i njihovim sudbinama. Sve to, Bora je kasnije pretočio u svoja najpoznatija književna dela – Nečista krv, Koštana, Stari dani,…
Kuća Bore Stankovića
Kuća u kojoj je mali Bora odrastao sa babom danas je pretvorena u muzej koji je nezaobilazna lokacija svakog turiste koji dođe u Vranje. Nažalost, nakon smrti baba Zlate, Bora je morao da proda kuću, kako bi mogao da finansira završetak studija u Beogradu, i tom prilikom je poneo sve svoje lične stvari sa sobom.
Ipak, kada je kasnije opština otkupila ovu kuću i poklonila je svim Vranjancima pretvorivši je u muzej, donešene su stvari koje su autentične iz tog vremena, kao što je i čitava kuća i njeno dvorište, te ovde možete videti tipičan primer kuće i domaćinstva u Vranju krajem 19. veka.
Unutrašnjost Borine kuće
Dodatnu čar muzej-kući Bore Stankovića daje činjenica da se nalazi u Baba Zlatinoj ulici, koja je očuvana prilično autentično, i zadržala je fizionomiju ondašnjih gradskih ulica u Vranju – kaldrma, uska ulica, dvorišta sakrivena iza zidina prekrivenih ćeramidom, sa drvenim kapijama…
Nažalost, tu autentičnost morate malo i zamisliti kako biste je doživeli jer je poprilično kvare savremeni automobili koji se nalaze parkirani duž čitave ulice i tako narušavaju doživljaj.
Mislim da pod hitno treba doneti uredbu po kojoj će svim automobilima biti zabranjen pristup, kao i da se svako renoviranje objekata u ovoj ulici mora raditi prema određenim arhitektonskim principima koji bi zaštitili ambijentalnu vrednost Baba Zlatine ulice.
Baba Zlatina ulica
Narodni muzej
Kuća Bore Stankovića se nalazi u sklopu Narodnog muzeja, pa je logično to naša sledeća stanica.
Narodni muzej u Vranju i spomenik Staniši Stošiću, pevaču koji je pevao samo isključivo vranjanske pesme.
Muzej se nalazi u zgradi salemluka Pašinog konaka sagrađenoj 1765. godine i raspolaže površinom od 400 m² izložbenog prostora sa oko 30 hiljada muzealija iz oblasti etnologije, arheologije i kulturne istorije.
Iz etnološke zbirke izloženi su po sobama odevni predmeti – stara gradska i seoska nošnja i predmeti koji su se koristili u kućama krajem 19. i početkom 20. veka u Vranju. Na spratu muzejske zgrade su Spavaća soba s početka 20. veka, Devojačka soba i Dnevni salon.
Unutrašnjost muzeja
Posebno nam je zanimljiv bio podatak o starim srebrnim novčićima pronađenim u okolini Vranja – „Derunima“. Ovi novčići su najpre bili poznati u Bugarskoj i Makedoniji, ali ispostavilo se da je najviše deruna kasnije pronađeno u Vranju.
Danas se, nažalost, ne čuvaju u ovom muzeju zbog velike vrednosti koje poseduju – preko 30.000 eura po komadu na crnom tržištu.
1 derun = 30.000 eura na crnom tržištu
Karta za muzej je 100 dinara, dok je za studente karta 50 dinara. Kao i u kući Bore Stankovića i ovde ćete dobiti pratnju kustosa i priču o postavci tokom obilaska muzeja.
U muzeju je inače veoma prijatna hladovina, pa možete popiti i pivo. 😉
Pored zgrade salemluka u Vranju postoji i zgrada haremluka, u kojem su živele pašine žene, a koji je zatvoren za turiste.
Beli most
Beli most je simbol Vranja i pronaći ćete ga na mnogim starim i novim fotografijama, razglednicama i snimcima iz Vranja. Čak se nalazi i na grbu grada Vranja.
Beli most – idealna podloga za grafite 🙁
Ovaj most vas neće impresionirati ukoliko ne znate njegovu priču.
Legenda kaže da je most podigla majka turkinje Ajše u spomen nesrećne ljubavi njene ćerke i srpskog pastira Stojana.
Ajša je bila mlada turkinja, ćerka Selim-bega, koja je rasla gotovo u izolaciji. Sa njenog prozora mogla je videti samo do obale Vranjske reke, gde je svakodnevno, sa druge strane reke, pastir Stojan prolazio sa ovcama. Vremenom se između njih rodila ljubav i Ajša bi krišom odlazila do reke da se vidi sa Stojanom čim bi začula njegovu frulu.
U čaršiji su počele da kruže glasine o njihovoj vezi pa je Selim-beg naredio da se Ajšino kretanje strogo prati. Ipak, Ajša je i dalje nekako nalazila načina da se vidi sa Stojanom, te Selim-beg naredi da ubiju Stojana. Kada je čula vest o njegovoj smrti Ajša je sebi oduzela život. Shvativši šta je učinio Selim-beg naredi da se sazida most koji će povezati simbolično dva naroda i dve vere. Zbog ovoga je most poznat i kao „Most ljubavi“.
Na most je postavljena ploča, tzv. tarih, na kojoj na turskom jeziku stoji natpis:
„Proklet neka je onaj koji rastavi što ljubav sastavi.“
Nažalost, prizor ovog mosta uživo brzo razbije lepotu svih legendi. Prilazak mostu je neuređen, most je prekriven grafitima, nema nikakvih info tabli, informacija, ničega. Zarasla trava svuda oko mosta duž reke. Za one koji ne znaju legendu o Belom mostu, ovaj mostić će delovati kao i svaki drugi malo lepši most preko potoka u bilo kojem selu. TO SE MORA PROMENITI!
Ipak, na samom mostu je veoma prijatno. Na njemu možete zastati, odmoriti, prepustiti se prošlim vremenima i videti Ajšu i Stojana kako se krišom sastaju negde pored reke, a možete zamisliti i kako je čitav ovaj predeo izgledao u tursko vreme. To Belom mostu daje posebnu dimenziju, te svakako toplo preporučujem da ga posetite. Samo vas molim – bez potpisivanja na mostu!
Krstata džamija i manastir Svetog Oca Nikolaja
Nedaleko od Belog mosta, par desetina metara uzvodno uz reku, nalazi se Krstata džamija, ali tu nećete videti signalizaciju, pa pitajte meštane kako da dođete do crkve. Nemojte ih pitati za crkvu Svete Petke, kako je pravi naziv ove crkve, već za Krstatu džamiju, jer tako je znaju svi Vranjanci.
Smatra se da je ova crkva sagrađena još u ranom srednjem veku. Turci su je kasnije porušili i napravili džamiju. Ipak, gradnja minareta za džamiju nije išla lako. Sve što bi preko dana sagradili noću bi se samo srušilo. Zato su Turci odlučili da u zid minareta utisnu krst, i od tada se ništa više nije rušilo.
Srbi su 1878. godine prilikom oslobađanja grada porušili sve džamije u Vranju, pa i ovu. Naknadno je sagrađena crkva Svete Petke koja je danas jedna od najmanjih u Srbiji.
Crkva Svetog Nikolaja
Nedaleko od Belog mosta nalazi se i manastir Svetog Oca Nikolaja, sazidan prvobitno još za vreme vladavine Stefana Dečanskog, ali je današnji izgled crkva dobila novijom izgradnjom početkom 20. veka. Neposredno okruženje manastira je veoma prijatno i lepo uređeno, nalazi se na brdu pa je ovde i vazduh dosta prijatniji.
Hamam
Vranjski Hamam su, kao i u drugim mestima, sagradili bogati turci za svoje potrebe. Zdanje je veoma lepo, izgrađeno u tipičnom orijentalnom stilu.
Hamam u Vranju
To mogu reći samo za eksterijer same zgrade, ne i okruženje, a izgled enterijera možemo samo zamišljati.
Ne znam da li hamam pominjem kao mesto koje treba da vidite u Vranju ili kao nešto što treba zaobići, da se ne biste iznervirali kao ja.
Hamam nije u funkciji, čak ni kao muzej. Ne možete ući unutra, sve je zaključano i zapušteno. Trava u dvorištu raste i preko glave.
Zapušteno dvorišta hamama
Prosto je neverovatno da jedno ovakvo zdanje, koje može biti glavna turistička atrakcija grada, stoji potpuno neuređeno. Svaki, ali aspolutno svaki turista bio bi potpuno razočaran kada bi ga neko doveo da ovo pogleda. A nije potrebno mnogo učiniti da turista bude oduševljen. Mogu samo zamisliti šta bi Slovenci ili Mađari uradili sa Hamamom da se nalazi kod njih.
Još jedan negativni utisak koji proističe iz neuređenosti i nebrige. Gradski zvaničnici bi mi verovatno dali opravdanja i objašnjenja, ali KOGA BRIGA? Za sve je potrebna samo volja.
Hrana – vranjanci su poznati po odličnoj gozbi
Najpoznatiji specijalitet vranjanske gastronomije je Samsa – prazna pita prelivena kiselim mlekom i belim lukom. Nažalost, samsu nismo probali jer prosto nismo naišli na istu. Savet za vranjanske ugostitelje je da uvrste domaće specijalitete u svoju ponudu.
Ipak, sve što smo u Vranju probali bilo je odlično. Vidi se u svakoj kafani i restoranu da Vranjanci vole dobru hranu, piće i pesmu.
U restoranu „Kod bake na ručak“
Mogu preporučiti restoran „Kod bake na ručak“, u kojem smo nas trojica gladnih ručali za samo 1.800 dinara. Probajte „bakinu salatu“, ali nikako je nemojte naručiti sami jer je preobimna, osim ako ne želite jesti ništa više od toga, što vam ne bih preporučio jer su ostali specijaliteti vrhunski. Mi smo probali špikovan svinjski vrat – božanstveno!
Markovo Kale
Vreme je da izađemo iz Vranja i obiđemo njegovu okolinu. Markovo Kale je tvrđava – srednjovekovni istorijski spomenik, koji se nalazi 4,5 km severno od Vranja, na 750 metara nadmorske visine.
Markovo kale, foto: Ivana Stošić
Tvrđava je izgrađena u 13. veku. Danas je, nažalost, u ruševinama. Po legendi ovo je bio grad Kraljevića Marka, odakle i nosi naziv. Junak je hrabro branio zamak od Turaka, ali kada je morao da uzmakne, on je sa svojim Šarcem sa stene u kojoj je ostao otisak njegovog ogromnog kopita, preskočio na istočnu Plačevicu, (današnja Pljačkovica) koja je tako nazvana jer je Marko tamo zaplakao, sa nje se prebacio na zapadnu Krstilovicu, gde se kod sada razrušene crkve Svete Trojice prekrstio.
Vranjska Banja
Da li ste znali da Vranjska Banja poseduje najtopliju mineralnu vodu u Evropi?
Voda je temperature od 94° do čak 110°C, a izdašnost izvora je 140 litara u sekundi, i izbija na površinu zemlje iz desetak izvora. Lako ćete primetiti izvore budući da se oni „puše“ zbog visoke temperature vode. Najlakše je demonstrirati toplotu ove vode tako što ćete u njoj ostaviti jaje koje će za 10 minuta biti kuvano.
Značaj ove vode nije samo u visokoj temperaturi, nego i u izuzetnom lekovitom svojstvu (mineralna, bogata sumporom, blago alkalna). Uspešno pomaže u lečenju svih oblika reumatizma, neuroloških oboljenja, posttraumatskih stanja, bolesti organa za varenje, ginekoloških i kožnih oboljenja.
Vranjska Banja je jedna od retkih kraljevskih banja u Srbiji. U njoj se od 1914. godine lečio i Kralj Petar I Karađorđević, gde je i primio vest o početku Prvog Svetskog rata.
Vranjska banja je veoma lepo uređena i izuzetno prijatna. Ipak, vidi se veliki nedovršeni hotel koji umesto da bude centar ovdašnjeg banjskog turizma trenutno predstavlja ruinu koja samo kvari vizuelni izgled banje. Najveći nedostatak, međutim, po meni je neiskorišćenost termalnih potncijala ove vode, koja se može koristiti kako za proizvodnju električne energije tako i za grejanje u zimskim mesecima. To je korišćenje zelene energije, o kojem se toliko priča ali ništa ne preduzima. Upravo to bi ekoturisti iz sveta i te kako dobro platili.
Manastir Prohor Pčinjski
Na manje od sat vremena vožnje prelepim predelima južno od Vranja, na gotovo samoj granici sa Makedonijom, u izuzetnoj dolini reke Pčinje, nalazi se jedan od najlepših srpskih manastira – Prohor Pčinjski!
Pogled na Prohor Pčinjski
Po usmenoj legendi manastir je osnovao Bizantski car Roman IV Diogen u čast svetog Prohora Pčinjskog, koji mu je prorekao da će postati car. Izgrađen je u 11. veku i jedan je od najstarijih manastira u Srbiji. U sklopu manastira delovala je verska škola, kao i značajna ikonografska škola.
Burna istorija donela je brojna rušenja manastira. Obnavljao ga je kralj Milutin ali i mnogi dobročinitelji kasnije.
Unutrašnjost manastira
Mogu vam dati još mnogo informacija o manastiru koje možete i sami pronaći na internetu, jer nažalost, niko nam u manastiru nije prišao i upitao nas da li nešto želimo čuti o istorijatu, što je redovna praksa u mnogim manastirima pa i crkvama u Srbiji. Eto još jednog propusta u organizaciono-turističkom smislu.
Zato neću pričati više o istorijatu manastira, ali hoću o onome što smo videli i doživeli tamo.
Dolina reke Pčinje, u kojoj se manastir nalazi, proglašena je za Predeo izuzetnih odlika zbog svojih prirodnih lepota. I zaista, tek kada se nađete ovde, shvatićete zašto.
Najpre će vas zadiviti vidikovci na putu do manastira. Ne žurite, zastanite na svakom i uživajte u pogledu. Čitava okolina manastira, dvorište unutar zidova, pa i same manastirske zgrade su veoma lepo uređene. Ovde, najzad, ništa nije zapušteno već je onako kako bi moralo biti i na ostalim lokalitetima u Vranju.
Vrše se renoviranja, uređuju se odmarališta i letnjikovci, trava i cveće uredno sređeni…
Na samoj obali Pčinje ima toliko mesta za uživanje i opuštanje. Ovo je idealno izletište na kojem možete provesti ceo dan. Ponesite hranu, organizujete piknik za svoje prijatelje i porodicu. Piće ne morate hladiti, samo ga stavite na par minuta u Pčinju.
Pokraj reke Pčinje
Ovde smo ostali mnogo duže nego što smo planirali. Zvuk reke, povetarac, pogled na manastir i hladno pivo… pa ko bi žurio?
Vranjanci moraju uraditi mnogo više kako bi njihov grad postao turistički centar. Treba osmisliti kvalitetan turistički proizvod i upakovati ga tako da bude prmamljiv ciljnim grupama turista. Zatvorena zdanja, nepokošena trava, narušavanje tradicionalnih gradskih čevrti i nedostatak signalizacije i zainteresovanosti su nedopustivi.
Vranje ima najbitnije – dobre puteve i solidan položaj, sjajne atrakcije, legende i priče, bogatu istoriju, izuzetnu prirodu, odličnu hranu i ljude koji su možda i njegovo najveće bogatstvo. Nije potrebno učiniti mnogo, a obzirom na ogromnu nezaposlenost u ovom gradu, turizam bi Vranjancima doneo mnogo više osmeha, koji im, doduše, ni ovako ne manjka.
Neposredno iznad Vranja nalazi se brdo Pržar na kojem se nalaz hotel, kafe, ali i sa kojeg se pruža odličan pogled na čitavo Vranje, što ga čini odličnim mestom za kraj putovanja i sumiranje utisaka iz ovog neponovljivog grada!
Pogled na Vranje sa Pržara
7 komentara
vranje ima hotel sa prelepim salama i bastom,ali nazalost ne radi.propada u samom centru grada,tik do opstinske zgrade tj celnih ljudi grada koji to mirno posmatraju.ako se uzme u obzir da se nalazimo na po pedesetak km od makedonsku,kosovsku i bugarsku granicu namece se zakljucak da nam je hotel neophodan,ali ga nemamo,tacnije nije u funkciji.pita li se iko ZASTO
Prvo postoji zakon koji nalaže da se svi objekti u Baba Zlatinoj ulici grade po uzoru na kuću Bore Stankovića (od 1988. godine). A automobile možemo da pomerimo ako nam izgradite garaže za iste.
Ove godine u frbuaru sam pisetila Vranje i muzej kucu Bore Stanovic.Mogu vam reci da sam bila razocarana,nista novo nisam cula sto nisam znala jer kustosa je mrzelo da prica mislim da treba da primeni svoje ponasanje prema posetiocima jer je ona ta koja teba da prica a ne da je mi zapitkujemo
E pa Tanja! U kući Borinoj, kao kustos radi prelepa i prijatna devojka kao kustos koja nas je promila i kuću kao prava domaćica, mi nosimo odatle samo lepe utiske, toliko.
Bili smo u Vranju i Vranjskoj banji prosle godine po povratku s mora i prijatno se iznenadili spojem modernog i starinskog dela. Zato ove godine idemo na par dana da malo bolje upoznamo ovaj kraj. Treba obici i kucu Justina Popovica koja je isto u Baba Zlatinoj ulici. Potrebno je malo volje da Vranje postane lepa turisticka destinacija ali i sada je za svaku preporuku!
Vranje bruka za jug Srbije,nista ne funkcionise osim kafica.Slazem se sa Tanjinim komentarom,zaista sramota da na takvim mestima rade neadekvatni ljudi
Vranje je divan grad, mi nosimo pozitivne utiske, mada bih napomenula da na primer u kući Bore Stankovića boravili smo sami, žena nam je prodala ulaznice i bukvalno nije izašla iz kućice niti nam se obratila, u svakom slučaju mi smo se snašli i uživali, popili vodu na Borinoj česmi u dvorištu. Gradski park je prelep kao i hrana u vranjskim restoranima 🙂 Prilikom prve posete gradu spavali smo u hotelu u centru grada, ljudi su preljubazni i srdačni i bilo nam je prijatno. Hotel na brdu Pržar je bio naš izbor ove godine, i jedno veliko razočarenje koliko je sve zapušteno u hotelu, neuredno i prljavo. Priroda popravlja utisak i prelepa bašta koja ima pogled na ceo grad. Trebalo bi uložiti u objekte za boravak gostiju, Vranje zaista ima šta da ponudi 🙂