Da li učiniti sve postavke muzeja dostupnim onlajn? Da li dozvoliti fotografisanje u muzeju? A selfie?
Muzeji su kulturne institucije, autoriteti kulture. Oni su čuvari nasleđa i informišu posetioce o prošlosti ali i sadašnjosti pa i budućnosti.
Nove tehnologije predstavljaju veliki izazov za muzeje. Mnogi muzeji u regionu i svetu nemaju kvalitetne sajtove, niti aktivne naloge na društvenim mrežama.
Neki jednostavno još uvek tehnološki kasne, dok se drugi boje ovih promena, jer ako ono najvrednije što muzej ima stavimo dostupnim na internetu, zašto bi neko posetio taj muzej i platio ulaznicu?
Mnogi muzeji, palate i hramovi ne dozvoljavaju fotografisanje i snimanje iz straha da će ogromna količina digitalnog materijala na internetu doprineti manjoj zainteresovanosti turista da ih posete.
Međutim, vremena su se promenila.
Kao što turisti više ne žele putovanja u kojima su samo pasivni posmatrači tako i posetioci muzeja žele uzeti aktivno učešće u obilasku muzeja i galerija.
Posetioci danas žele interaktivnost, uzbudljivo iskustvo i žele to fotografisati i šerovati. Žele napraviti selfie sa muzejskim eksponatima.
Treba li im to dozvoliti?
Odgovor nije jednostavan i nikako ne može biti univerzalan. Sigurno je da se muzeji moraju prilagoditi, ili bar moraju pokušati. To nije lako, i u mnogim slučajevima nije moguće. Niko od nas ne bi želeo da vidi selfie turista u Ćele kuli.
Neke se vrednosti moraju poštovati, ali postoje slučajevi gde se uz primenu inovacija, malo drugačijeg razmišljanja i kreativnosti mogu stvoriti izuzetna muzejska iskustva.
Posetioci danas ne žele samo da čitaju sa prospekta ili slušaju kustosa. Oni traže mobilne aplikacije kojima će i sami zaviriti u prošlost, žele projekcije na platnu, 3D ili 5D kratke filmove, zvuke, holograme i sl.
Već sam u ranijim tekstovima naglasio da turisti više ne putuju da bi videli već da bi doživeli.
Muzeji ne smeju više biti mesta na kojima će turisti samo videti postavku.
Muzeji moraju postati prodavci doživljaja!
Nije više dovoljno samo imati postavku i čekati da posetioci dođu, ispričati im jednu istu priču na uštogljen i dosadan način, a zatim ne dozvoliti posetiocima da to fotografišu.
Muzeji koji posetiocima ne nude doživljaje opravdano se plaše šerovanja fotografija na internetu, jer ako se u njima ne može doživeti ništa što se već ne vidi na fotografijama, posetioci i nemaju zašto doći. Ovakve muzeje ne očekuju baš svetli dani.
Međutim, kada muzej nudi interaktivne posete, pune iskustava i doživljaja, posetioci će silno želeti da sve to fotografišu i podele sa drugima. Upravi muzeja to neće smetati jer znaju da time dobijaju najbolju moguću reklamu a da ništa ne gube jer da bi se sve to zaista doživelo čovek mora lično doći u muzej.
Ma koliko se muzeji i galerije plašili digitalizacije njihovih prostorija i postavki to već postaje realnost, a na njima je da se prilagode. Jedan od dokaza za to je i Google Art Project.
Suština, međutim, nije uopšte u tome da li će muzeji dozvoliti fotografisanje ili ne, već koliko će dobar proizvod oni ponuditi turistima.
Internet, nove tehnologije i društvene mreže će, kao i u mnogim drugim oblastima turizma (naročito u hotelijerstvu), samo naterati uprave muzeja da osmisle, poboljšaju i ponude mnogo bolje proizvode od ovih do sada.
Ako je doživljaj koji se nudi u muzeju odličan, oduševljeni posetioci će to šerovati na internetu i društvenim mrežama čak i ako ne mogu to ilustrovati fotografijom. Ukoliko je, međutim, doživljaj dosadan i sve je svedeno na uštogljenu priču kustosa, posetioci tu neće ništa fotografisati čak i ako im dozvolite.
Sve tehnološke promene nije lako uvesti, jer nisu ni svi posetioci isti. Dok je sve više onih koji traže tehnološke inovacije u doživljaju muzejskih postavki, još uvek ima mnogo drugih koji vole muzej obići na klasičan način – u miru i tišini.
Mogu li muzeji balansirati između ove dve grupe?
To zavisi, pre svega, od same postavke u muzeju, odnosne njene pogodnosti da bude prezentovana nekim novim metodama i uređajima. Takođe, bitna je i ciljna grupa muzeja, ali veština same uprave muzeja.
Neki muzeji u svetu koriste mnoštvo najrazličitijih digitalnih materijala na svojim sajtovima. Tu se mogu videti razne animacije, „oživljavanje“ prošlih vremena i ličnosti i sl., dok se u samom muzeju nove tehnologije ne primenjuju naročito i posetiocima se ostavlja mogućnost da sami dožive eksponate sa kojima su se pre toga digitalno upoznali na sajtu.
Sličan pristup imaju i neke galerije, koje pre izložbe određenog autora daju mogućnost posetiocima sajta da diskutuju sa umetnicima i pružaju detaljne informacije o izložbi. Tako se povećava interaktivnost sa posetiocima pre nego što uopšte i dođu u galeriju, a zatim se na samoj izložbi posetiocima prepusti da sami, u miru, pogledaju umetnička dela.
Dosta dobar primer sam video, verovali ili ne, upravo kod nas, u Felix Romulijani gde je juna prošle godine predstavljena aplikacija „Predstavite se caru Galeriju kako običaji nalažu“. Aplikacija daje mogućnost posetiocima da se sami, šetajući lokalitetom, upoznaju sa svim segmentima svakodnevnog života antičke Romuliane, uz bogate vizualne prezentacije građevina koje su predstavljene u svom punom sjaju kako su nekada izgledale.
Na Romulijani se i dalje radi na uvođenju novih tehnologija te će posetioce uskoro očekivati hologramske projekcije i mnogo toga još. Ovo je svakako izuzetno pozitivan primer i možda putokaz za ostale ustanove i lokalitete.
Dok neki od najpoznatijih muzeja na svetu zabranjuju fotografisanje, ima i onih koji čak i motivišu posetioce da fotkaju.
Jedan od takvih je Art in Island u Manili, koji je specijalno prilagođen današnjim posetiocima, sa fotografijama koje možete dodirnuti pa i ući u njih.
Recept je u eksperimentisanju
Uvoditi tehnološke promene nije jednostavno, a često se ne može pretpostaviti kako će posetioci na to reagovati. Zato sve treba testirati, praviti male prototipe i realizovati male pilot-projekte.
Muzeji se moraju promovisati tamo gde su potencijalni posetioci, a to su internet i društvene mreže. Posetioci sve više traže uzbudljiva interaktivna iskustva i doživljaje, a muzeji im to mogu i pružiti – ukoliko su voljni da eksperimentišu.
Da li ste nedavno posetili muzej, galeriju, lokalitet koji je uveo određene tehničke inovacije kako bi pojačao doživljaj posetioca?
4 komentara
Postovani Milane,
procitala sam ovaj clanak i ne mogu da se slozim sa: turisti vise ne putuju da bi videli, vec da bi doziveli. Mislim da je dozivljaj uvek bio, jeste i bice prisutan, on je u izvesnoj meri posledica onog sto smo videli. Gledanje u nesto novo, do tog trenutka nevidjeno, ali, cak i vise puta vidjeno, moze u nama da proizvede taj osecaj, tu hemiju koju nazivamo dozivljaj. Znam da danas u muzeologiji zagovaraju teoriju: njegovo velicanstvo posetilac. Posetilac je uvek bio cnjen ali muzej bez predmeta nije muzej, vec je to kao da vam neko preprica film (patrafraziram jednog kolegu muzealca starije garde, kojoj i sama pripadam).
Sa svim drugim sto se napisali uglavnom se slazem. Nove tehnologije, svakako treba da nadju svoje mesto u muzejima ali u svemu treba imati meru. Bojim se da bi jednog dana postali svi isti, a to nam valjda nije cilj.
srdacan pozdrav i mnogo uspeha u radu
Gordana Pajic, etnolog Narodni muzej Valjevo
Hvala na komentaru Gordana. Ljudi će gotovo uvek zaboravili ono što su videli ukoliko to u njima nije proizvelo određena osećanja i kreiralo doživljaj. Nekada je za kreiranje doživljaja dovoljan dobar izložbeni prostor, nekada kvalitetna i zanimljiva priča kustosa, a nekada i nove tehnologije mogu uskočiti u pomoć, iako ih nije moguće uvek koristiti. Veliki pozdrav! 🙂
Po mom mišljenju, najpoznatiji i najveći muzeji (Louvre, Vatikan…) na svetu se neće odreći zabrane slikanja, upotrebe fleša na fotoaparatima i ostalih novih tehnologija jer su svetski motivi dolaska u te muzeje stvari koje se samo na tom mestu u originalu mogu videti. Ali je i kod njih očigledan napredak u upotrebi modernih tehnologija što se tiče doživljaja gosta pojedinačno (head phones na nekoliko jezika, hologramske postavke, 3D projekcije…)
Ostali se svakako moraju prilagođavati i menjati u skladu sa razvojem novih tehnologija inače će izgubiti trku sa sve kraćim vremenom jednog današnjeg užurbanog turiste.
Postovana koleginice Pajić,
Napisali ste:
„Gledanje u nesto novo, do tog trenutka nevidjeno, ali, cak i vise puta vidjeno, moze u nama da proizvede taj osecaj, tu hemiju koju nazivamo dozivljaj“.
Tu je bitna rec „moze“. Sto znači i da ne mora 🙂 I tu je bitna „kvaka“..
Ako gledanje samo po sebi izazove tu hemiju, gledanje je dovoljno, i doživljaj je tu.
A ako ne izazove?
Izazvaće sigurno kod ekspertske publike i kod uzivalačke publike – a to su segmenti publike na koje se odnosi napomena „Posetilac je uvek bio cenjen“.
Ali ti segmenti čine manjinu u celokupnoj piramidi stvarne i potencijalne publike muzeja.
A ostali segmenti koji su većina (pa i da su manjina) nipošte ne bi trebali da budu zanemareni.
dr Vladimir Krivošejev, Narodni muzej Valjevo