Aušvic – mesto koje nosi ožiljak tamne strane ljudskog bića

Da najsnažniji i najupečatljivi doživljaji s nekog putovanja ne moraju uvek da budu i zabavni, uverićete se nakon što posetite Aušvic – mesto najvećeg masovnog ubistva u istoriji čovečanstva.

Utisci koje ćete nakon obilaska ovog mesta poneti sa sobom učiniće da na neki čudan način istovremeno budete šokirani i produhovljeni. Reč je o jedinstvenom doživljaju i mešavini najrazličitijih osećanja zbog čega ćete i drugima preporučiti posetu ovog nesvakidašnjeg memorijalnog kompleksa.

Napomena: tekst je propraćen fotografijama i video materijalom koji mogu biti uznemirujućeg karaktera.

Šta je Aušvic – muzej, masovna grobnica, spomenik, memorijal…?

Mnogi muzejski eksperti, konzervatori, istoričari, profesori, bivši zatvorenici, mediji i drugi vodili su debatu o tome kako treba organizovati, razvijati i upravljati muzejom. Između ostalog, velika debata vođena je i oko same reči „muzej“…

Nisu se svi složili da zvanični naziv treba da glasi „Auschwitz-Birkenau nacionalni muzej“ – neki su nekadašnji logor smatrali za groblje, drugi da je to memorijalno područje, spomenik, treći pak da je reč o memorijalnom institutu, istraživačkom i edukativnom centru…

Ipak, sama reč „muzej“ i njegov pojam objedinjuju sve gore navedene funkcije u jednu celinu, pri čemu te funkcije ne isključuju jedna drugu, već se međusobno dopunjuju.

Koncentracioni logor Aušvic uspostavile su nemačke okupacione snage sredinom 1940. godine, u predgrađu Oswiecim-a, omalenog grada na krajnjem jugu Poljske. Po dolasku Nemaca grad je dobio nemački naziv „Auschwitz“, a po njemu je nazvan i obližnji logor.

Pun naziv logora glasio je „Auschwitz-Birkenau“, i predstavljao je ogroman kompleks od dva funkcionalno povezana logora: „Auschwitz I“ i „Auschwitz II – Birkenau“ logora.

Na samom početku svog postojanja Aušvic je predstavljao još jedan u nizu logora koju su nicali širom Poljske, a čija je funkcija bila smeštanje sve većeg broja uhapšenih Poljaka i ostalih protivnika nacističkog režima. Međutim, od 1942. godine pa sve do završetka Drugog svetskog rata, Aušvic predstavlja mesto po kome ga danas svi pamte – simbol holokausta nad Jevrejima.

Postoje brojni detalji, činjenice i statistički podaci koje vredi spomenuti, ali ne želim da ovde širim priču o istoriji Aušvica… Tu priču želim da čujete od vodiča kada budete i sami posetili Aušvic, jer je njihove priče nemoguće prepričati i parafrazirati, morate ih sami čuti i doživeti.

Umesto toga, podeliću sa vama link kratkog videa koji će vam stvoriti osnovnu sliku o logoru i zločinima koje istorija ne pamti.

NA VREME ISPLANIRAJTE SVOJU POSETU!

Zbog prevelikog interesovanja preporučuje se da obavezno izvršite najavu i rezervaciju svoje posete. Kako se navodi na zvaničnom sajtu muzeja, rezervacija posete putem interneta je jedina garancija da ćete posetiti muzej željenog dana u željeno vreme.

I zaista, jednom kada se nađete ispred muzeja shvatićete zašto je to tako – gužva se ne može opisati rečima.

Pre posete muzeju ne bi bilo loše da se kratko upoznate sa ideologijom nacizma. Obzirom da sam do Poljske putovao autobusom u poslovno-privatnoj režiji, ja sam to učinio tako što smo kolege i ja pogledali filmove „Šindlerovu listu“ i „Pijanistu“ koji su tematski vezani za Drugi svetski rat i nacizam. To je ujedno i predlog za vas da na jedan zanimljiv način istovremeno prekratite put i pripremite se za posetu muzeju.

Sam ulaz u muzej je besplatan, ali se usluge vodiča, korišćenje slušalica i gledanje dokumentarnih filmova naplaćuje. Iz ličnog iskustva toplo preporučujem da u obilazak muzeja pođete u pratnji lokalnog vodiča-edukatora, jer ćete u suprotnom biti slepi – gledaćete a da ne znate šta gledate, hodaćete od zgrade do zgrade a da ne znate kuda idete…

Na zvaničnom sajtu muzeja, čiji link se nalazi ispod ovog pasusa, možete pronaći sve detalje koji se tiču organizacije i realizacije posete – način rezervacije, kako doći do muzeja, cene, trajanje tura, pravila ponašanja tokom posete i sl.

Link zvaničnog sajta muzeja: http://auschwitz.org/en/visiting/

Savetujem da dobro ovo proučite, posebno pravila ponašanja tokom posete, kako biste znali šta jeste/nije dozvoljeno u muzeju.

Za obilazak logora Aušvic I i Aušvic II – Birkenau (obavezno posetite oba logora kako biste stekli pravi utisak o ovom mestu) u pratnji vodiča-edukatora predviđeno je minimum 3 sata. To možda zvuči puno, ali je zapravo premalo vremena da vidite kompletnu postavku muzeja koju čini:

– Preko 40.000 fotografija,
– Ogroman broj dokumenata samog logora, kao i dokumenata koji se tiču logora,
– 16 tomova o ličnim podacima zatvorenika,
– 12.000 pisama i razglednica poslatih iz logora od strane zarobljenika,
– Više od 2.000 audio i video zapisa koji sadrže iskaze i svedočenja bivših zatvorenika,
– Oko 130 kratkometražnih filmova o logoru i Drugom svetskom ratu…

Spisak nije ni blizu gotov, ali stičete utisak da je 3 sata zaista premalo vremena, što ćete naročito shvatiti kada vas vodič upozna sa pričama koje stoje iza svake izložene fotografije, iza svakog lista papira…

Lično bih voleo da sam bio u mogućnosti da pođem u jednodnevni ili višednevni obilazak Aušvica, što vi svakako možete učiniti ukoliko ste u prilici – muzej vam nudi i takve ture.

KAKO SAM JA DOŽIVEO AUŠVIC…

Ne možete uživati dok obilazite Aušvic, ali se možete u obilazak uživeti i to će na vas ostaviti trajan utisak. Užas koji je ovde načinjen pre nešto više od pola veka i dalje kao da odzvanja među zidovima…

Prolaskom ispod ironičnog „ARBEIT MACHT FREI“ natpisa čini mi se kao da sam prošao kroz neku vrstu portala koji me je odveo na neko drugo mesto u nekom drugom vremenu.

Pred očima se nižu crno-beli negativi, u ušima odzvanjaju reči vodiča… Polako počinjem da shvatam da su ulice po kojima se krećemo natopljene krvlju, da su ljudi koji su ovde stradali bili tretirni kao jeftina radna snaga, potrošna roba, zamorci za sprovođenje raznih medicinskih eksperimenata, kao neka gamad koje se treba rešiti ne birajući sredstva.

Aušvic II – Birkenau nekad

Aušvic II – Birkenau danas

U glavi mi je i dalje urezana slika gomile ljudi u muzeju različitih po izgledu, prošlosti, veri i poreklu, a isti po mučnom izrazu lica, povezani istim osećajem sete i neverice dok svako u svojoj glavi, srcu i duši proživljava tužnu istoriju ovog mesta trudeći se da shvati razmere počinjenih zločina.

„Zid smrti“ ispred koga je streljano stotine hiljada nedužnih ljudi

Grupa posetioca ispred krematorijuma I u Aušvicu I

„Istorija će me zapamtiti kao najvećeg masovnog ubicu svih vremena“

Izjava Rudolfa Hössa, komandanta Aušvica, koju je zapisao dok je bio u pritvoru. Nakon suđenja Höss je osuđen na smrt i obešen je 16.04.1947. godine u Aušvicu nedaleko od krematorijuma I.

Gomila kofera, cipela, naočara i ostalih ličnih predmeta koji ćute izloženi u zamračenim prostorijama muzeja na neki način simbolično, ali i bukvalno predstavljaju gomilu brutalno oduzetih života.

Možda najjeziviji i najneposredniji dokaz smrti, zverskog i masovnog ubijanja predstavlja brdo pramenova, lokni i uvojaka ženske kose – 2 tone da budem precizniji, koja je odsecana logorašicama pre nego što bi one bile ubijene. Razlog je bio izrada neke vrste platna…

Odeća logoraša i slike žrtava

Pano sa prikazom uslova boravka u zgradi u pozadini

Objekti za boravak logoraša ograđeni bodljikavom žicom

Nepojmljivo je da su svo znanje sveta, sva naučna i tehnička dostignuća tog vremena u Aušvicu bila upotrebljena i usmerena ka samo jednom cilju – izbrisati jedan narod sa lica zemlje.

Dok vas obilazak muzeja i priča vodiča navode na razmišljanje, probajte da razumete koliko se u Aušvicu poodmaklo u realizaciji tog cilja. Jednom kada to shvatite, razumećete bolesnu izopačenost umova koji su na tu ideju došli, razvijali je i sprovodili u delo.

Aušvic treba doživeti, a ne videti!