#MojaSrbija: Kragujevac – srce “zemlje seljaka”

Karavan Moja Srbija je kao svoje pretposlednje mesto za zaustavljanje i promociju domaćeg turizma odabrao Kragujevac, a meni je pripala čast da posle planina, o kojima najčešće pišem, siđem u civilizaciju, u srce Srbije i posetim grad koji je u mnogo čemu prvi među prvima!

Stižem u večernjim satima i sa mojim domaćinima iz Turističkog informativnog centra – Eminom Vidosavljević, Ivanom Froku i Marijom Antić odlazim do najstarijeg očuvanog hotela u gradu – Zelengore, čije fasade iz XIX veka šarmantno oslikavaju duh vremena u kome su nastale.

U njegovoj bašti najpre me upoznaju sa novim kulturnim uticajem koji je stigao pre nekoliko godina…  Nakon najezde par hiljada Italijana, ovdašnji ugostitelji su rešili da se pozabave svojom ponudom, pa sada verovatno najbolje paste i pice u Srbiji možete da probate upravo u Kragujevcu, a sve u cilju zadovoljenja istančanog ukusa Italijana. Tako sam i ja bila “primorana” da degustiram specijalitet kuće, picu sa pršutom, mocarelom, rukolom i maslinama :).

Nakon kratke šetnje kojom su mi domaćini samo naznačili šta me sve sutra čeka,  sa nestrpljenjem očekujem novi dan.  Muzika iz kafića pešačke zone dobar je znak da u ovom gradu tokom cele nedelje možete naći odličan provod…

Naredno jutro rešila sam da iskoristim za posetu  mesta koga se kroz maglu sećam sa školske ekskurzije od pre dvadesetak godina. Približavam se polako, a visoke kule muzeja “21. oktobar” bez prozora od crvene cigle sve su bliže i bliže…

Muzej  je posvećen nezapamćenom stradanju žitelja ovog grada 21. oktobra 1941. godine, jer je naredba nemačke Vrhovne vojne komande da se za svakog ranjenog Nemca strelja 50 Srba a za svakog ubijenog 100 toga dana ovaj grad zavila u crno i od njega stvorila strašnu ali istinitu legendu.

Kako bih ga obišla, dobila sam audio vodiča i, iako nisam ljubitelj moderne tehnologije i najviše volim živu reč, moram priznati da mi je bilo drago što sam sama, sa svojim mislima, na svoj način doživela ovo mesto. Nemoguće je odupreti se emocijama i ostati ravnodušan na delić strahote koju može da vam dočara ovaj ambijent.

Priča počinje ciklusom slika Petra Lubarde na kojima dominiraju crna i crvena boja, pa korak po korak stižete do nasmejanih lica Kragujevčana koji ni ne slute šta im se sprema…

A onda ste u trenutku okruženi porukama ispisanim na fotografijama, razgledenicama, komadima papira u kojima se stradali opraštaju sa svojim najmilijima. Vidite kape umrljane krvlju i izrešetane mecima, a kada uđete u sobu koja nosi naziv „Krvava bajka”, srećete se sa nihovim licima, imenima, sveskama u kojima su zapisane formule i zadaci iz matematike.

Oproštajna poruka direktora II gimnazije

Pod snažnim utiskom vraćam se u centar grada gde su me prethodno veče  domaćini proveli kroz uličicu koja čuva pet kuća iz doba Kneza Miloša, za čije vladavine su imućni ljudi izgradili svoje domove.

Ulazim u kuću prote Miloja Barjaktarovića, gde je smeštena postavka gradskog života u Kragujevcu u drugoj polovini 19. veka. U prvoj i najvećoj prostoriji su izloženi portreti naših dama i gospode, pa možete zaključiti da su išli u korak sa vremenom jer su evropski trendovi i moda stizali veoma brzo putem novina nakon samo petnaestak dana. Tako je lepeza ili kišobrančić bio sastavni deo jedne šik gospođice onog doba.

Ono što mi je bilo jako šimpatično je deo gde je ognjište, a tačnije ime šporeta na kom se gotovio ručak. Imao je više naziva: gaćan – jer kada razvučete gaće, bile su iste veličine kao njegovo ložište; čizmaš, jer je podsećao na čizmu; mečkar, jer su ga pravili Cigani koji čuvaju mečke…

Žurim da stignem „Kod Krsta“, mesta od kog mnogi Kragujevčani započinju svoje sastanke, kako bi mene i kolege iz sveta turizma u vremeplov kroz grad povela Radovanović Marija. Idemo glavnom ulicom čije zgrade pripadaju stilu secesije, a divne fasade nežnih boja oslikavaju raskoš utkanu u mnogobrojne dekorativne elemente. Zastajemo ispod dva Atlasa koji i dalje snažno na svojim plećima drže kitnjaste balkone nekada uglednih građana.

Naša prva stanica je zdanje Stare livnice gde je smešten prvi Muzej oružarstva u Srbiji. Ambijent ove građevine potpuno impresionira! Visoke tavanice sa isprepletanim drvenim gredama stvaraju neverovatan utisak, a postavljeni panoi i izloženi eksponati  oslikavaju značaj ovog jedinstvenog industrijskog zdanja – od prvih izlivenih topova, prepravke i popravke oružja, do pravljenja sospstvenog, preko raritetnih primeraka pušaka, do civilnih proizvoda…

Zgrada pored  – čaurnica, poznata je po tome da je u njoj  po prvi put zasvetlela sijalica u Srbiji, a prostor koji okružuje ove građevine je bio inspiracija za scenografiju nekoliko domaćih spotova, ali i stranu produkciju serije “Titanik – krv i čelik”. Ovde je i pozornica za jedan od sve popularnijih letnjih festivala moćnog imena, koji iz godine u godinu okuplja sve više mladih – Arsenal fest.

Sigurno najznačanija ličnost koja je zaslužna za ono što Kragujevac danas jeste, bio je Miloš Obrenović i period kada je ovde bila prestonica Srbije od 1818. do 1841. godine.

Milošev venac je kulturno – istorijski kompleks građevina koje sada obilazimo i saznajemo da su najznačajnije iz tog doba, koje su bile deo njegovog dvora, nažalost, uništene. Pošto se tada živelo prema orijentalnim pravilima, Miloš je imao svoj, odakle je upravljao, a Ljubica njen konak, u narodu poznat kao Šareni konak. Prvi je stradao u bombardovanju u II sv. ratu a drugi u požaru krajem XIX veka. Jasmina Marković Milenković iz Turističkog informativnog centra mi je kasnije ispričala da, kao što na svakom dvoru postoje intrige, to nije zaobišlo ni ovaj, pa je svoju veliku naklonost knez poklanjao zarobljenoj Turkinji, prevedenoj u srpsku veru, maloj gospođi Jelki.  Ne mogavši da podnese ovo, Ljubica je uzela kuburu, pucala i… ubila je!

Iz ovog vremena sačuvana je Stara crkva (kasnije dograđivana) koju je podigao knez Miloš, značajna jer su u njenoj porti održavane skupštine pod vedrim nebom. Na ovom mestu donet  je i Sretenjski ustav, pravni stub današnje moderne srpske države. Na jednom uzvišenju bi Miloš predsedavao skupštinom, a sem njenih članova, tu se okupljao i veliki broj građana koji se zanimao za politički život zemlje. Kasnije je ovde sagrađena Stara skupština, pa su zasedanja prešla pod krov. U okviru muzejske postavke prikazane u ovoj zgradi, pažnju mi je privukla slika kompleksa Kneževog dvora, gde se ispred Miloševog konaka vidi drvo kruške, na kome su, kako smo čuli, neretko završavali Miloševi neistomišljenici i protivnici!

Još jedna sačuvana zgrada je konak upravitelja dvora – Sime Milosavljevića – Paštrmca, koga je Miloš veoma poštovao i od milošte zvao amidža (što na turskom znači ujak). Objekat se sada preuređuje, pa ćete uskoro biti u prilici da na ovom mestu vidite postavku o životu Miloša Obrenovića. Dok sve vreme slušamo kako je on bio velika i snažna ličnost, detalj koji se nalazi ispred zgrade ukazuje da Miloš ipak nije baš bio taaako veliki, jer da bi se uspenjao na konja, morao je da se posluži binjektašem. Dok je Amidžin konak izgrađen u balkanskom stilu, građevina u neposrednoj blizini svedoči da već sa knezom Mihailom u arhitekturi dolaze moderni evropski trendovi. U njoj je sada smeštena izložba hladnog i vatrenog oružja sa opremom u XIX veku, ali i bogato ukrašeni odevni predmeti Miloša i Ljubice.

Binjektaš Kneza Miloša

Prolazeći kroz Mali park stigli smo do divnog spomenika posvećenom palim Šumadincima u Prvom i Drugom srpskom ustanku, Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.  Njegova osnova urađena je u obliku krsta na kojima su vojnici u borbenom stavu sa različitim odorama i oružjem koji prikazuju ove četiri epohe. Dominantna figura u centralnom delu je devojka sa podignutom krunom u ruci kao simbolom oslobođenja.

O tome koliki je pečat  Miloš ostavio u ovom gradu ide u prilog činjenica da su sve značajnije institucije nastale za vreme njegove vladavine.Veliku važnost pridavao je obrazovanju, kulturi i umetnosti i bio zaslužan za osnivanje prve osnovne škole, gimnazije i liceja, preteče beogradskog univerziteta, stvaranje prve muzejske postavke, pokretanje pozorišne umetnosti…

Stižemo do zgrade Gimnazije izgrađene kasnije u stilu akademizma (1888.) u čijoj se blizini nalazi i neobična zgrada pozorišta. Iako je bio nepismen, Miloš je bio čest dobrotvor Vuku Karadžiću, čiji se spomenik nalazi ispred ovog zdanja koje je ponos Kragujevčana. Jasmina mi je kasije pomenula da se pretpostavlja da je knjaz zapravo patio od poremećaja koji danas zovemo disleksija i da je u stvari ona bila uzrok njegove nepismenosti jer bi jednom pročitano pismo doslovce pamtio, uz objašnjenje:“Lako je tebi! Kada ti šta zatreba, uvek možeš da uzmeš pismo i podsetiš se, a ja moram da ga upamtim, jer ne umem da čitam“.

Iz daljine vidimo divnu zgradu za koju nam kažu da je najlepša u Kragujevcu – zgrada Okružnog načelstva sagrađena po projektu najpoznatijeg graditelja sa kraja XIX i početka XX veka Nikole Nestorovića koja je u istoriju ušla i kao mesto na kom je prvi put 1915. godine Stanislav Binički izveo čuvenu kompoziciju „Marš na Drinu“.

Vraćamo se „Kod Krsta“ i ovde nas čeka iznenađenje! Do sada nisam imala prilike da se vozim u kabrioletu, a boravak u ovom gradu mi je omogućio upravo to zadovoljstvo, ali na jedan sasvim poseban način. Provozala sam se u, ni manje, ni više, nego kabrio fići!

Zaštitni znak Kragujevca ove godine proslavlja 60. rođendan, a mnogobrojni  ljubitelji ove minijature jednom godišnje na Fića festu imaju priliku da se okupe, druže i pokažu svoje ljubimce. Uspela sam da uskočim u jedan i saznala od ne baš pričljivog vlasnika da je svog lepotana kupio pre pet godina i da ga od tada doteruje, mazi i pazi.  Počastio nas je i pesmom sa CD-a koju sam prvi put čula ali i zapamtila dva stiha “Rokera s Moravu” koji su se pokazali kao apsolutna istina ovog toplog i sunčanog dana:” … važno da u kabriolet uvek radi klima!”

Zamisao je bila da se fićama provozamo kroz grad i obiđemo Šumarice i spomen park “Kragujevački oktobar”, mesto pogibije nekoliko hiljada Kragujevčana, gde se nalaze 30 od 33 masovnih grobnica. Uspomena na ovaj strašan događaj iz II sv. rata uobličena je u 10 spomen obeležja. Zaustavljamo se ispred najpoznatijeg, posvećenog streljanju đaka i profesora, prozvanom V3 koji simboliše pticu slomljenog krila i prekinute mladosti.

Od Jovanović Slavice slušamo priče koje su se desile tog kobnog 21. oktobra a jednoj od najstrašnijih posvećen je spomenik “Kristalni cvet “. Kada su završili sa krvavim pirom, Nemci su se vratili u grad i terali male Rome, čistače obuće, da im očiste krvlju umrljane čizme. Pošto su to odbili, deca su dovedena do streljališta i pogubljena.

Nastavljamo vožnju dalje, a širina ovog prostranstva dočarava veličinu tragedije. Pa ipak, i pored jezive istorije, ovaj prostor sa puno zelenila i uređenim stazama je jedno od omiljenih mesta na kom Kragujevčani vole da provode svoje slobodno vreme. U blizini se nazire jezero, za koje kasnije od Jasmine saznajem da ima savršenu ekspoziciju, pa osunčana strana omogućava kupačima da uživaju u celodnevnom suncu, dok pecaroši u hladovini mogu da dremaju sve dok struna ne zatrese. Fića polako usporava i zaustavlja se na mestu odakle smo krenuli.

Zahvaljujući mojim sjajnim domaćinima iz TIC-a dobila sam priliku da zavirim u najlepše delove i najznamenitije građevine Kragujevca. Da utisak bude potpun, Jasmina mi je došapnula razne pikanterije i zanimljivosti iz istorije grada, pa sam tako saznala gde je bila prva javna kuća, kako je nastala preteča veš mašine, ko je i kako hicem iz topa prvi put u svetskoj istoriji aviacije srušio avion i još mogo toga, ali da vam ne otkrivam baš sve…

Ostavljam vam da posetite ovaj divan grad i njegove ljude, gde vas svaki korak vodi do nekog mesta koje ima neku priču, a duh slavne istorije i prošlosti se snažno oseća u vazduhu. Ako ga jednom posetite, srce Srbije će sigurno zauzeti posebno mesto i u vašem srcu!