Nakon prošlogodišnjeg doživljaja na Uvcu i višemesečnog moljakanja da se ovog leta kajakom spustimo niz Drinu, dragi je rešio da mi konačno ispuni želju!
„Zovi, rezerviši, pakuj se, idemo!“
Zbog radne subote (iskreno se nadam da će se ovo jednog dana promeniti) krenuli smo tek popodne… Pitomi, zatalasani predeli Šumadije, a onda čarolija Ovčarsko – Kablarske klisure olakšava činjenicu da ćemo bar četiri sata provesti u putu. Od Bajine Bašte kreću krivinčuge i čini se da se penjemou nebesa! Ali opet predivni pejzaži vade prosek.
Već se smrklo kada smo stigli u Perućac – mestašce sa simpatičnim, načičkanim vikendicama. Ne znam šta se dogodilo te večeri, ali nigde nisam videla lepši mesec – ogroman, nikad bliži i sjajniji mesec, sa oreolom koji bukti, prizor koji očarava. Uz to, prija ova svežina koja se spušta niz obronke Tare i meša sa dahom Drine.
Divna noć koja sluti još lepši dan.
Ujutru smo rešili da energiju za veslanje prikupimo u restoranu Vrelo, smeštenom na mestu gde se rečica poznata kao Godina (jer je duga 365 metara) uliva u Drinu. Ušuškani stolovi ispod debele hladovine, ribnjak sa ogromnim pastrmkama i umirujuć huk vode, idealna su kombinacija za početak dana.
Jel volite „jaja na oko“? Mislim da ne postoji neko ko ovo ne voli i ko ne mrzi kad dobije, ili prepečeno žumance, ili ljigavo, živo belanace, bljaks. Ovde sa tim nema greške! Nakon doručka, pakovanje i polazak na reku.
Konačno je pred nama Drina – kristalno čišta, smaragdna, sa divljim, zelenim obalama, kao sa slike!
Ispod brane perućačkog jezera, sa ekipom pristiglom iz Beograda, počinju pripreme za kajaking. Dobijamo instrukcije kako da se ponašamo u slučaju da naiđemo na buk. Taman sam mislila da uhvatim ove poslednje zrake avgustovskog sunca, ali hmmm… posle ovih upozorenja odlučujem da ipak ne skidam prsluk. Dva po dva, sedamo u kajake i krećemo.
Priprema, pozor, sad! Foto: Jovana Veljković
Već nakon par minuta stižemo do mesta gde se, praveći mali vodopad, Godina uliva u Drinu. Sevaju blicevi foto aparata, jer svi žele da uhvate ovaj biser prirode.
Ubrzo zatim, vidim kao se čamci gomilaju iza Mateje, instruktora koji je napomenu da, kada naiđemo na buk, moramo pratiti njegov kajak kako bismo bezbedno prošli kroz uzburkanu reku. Vau, voda talasa, baca vas vamo-tamo, prska na sve strane, skroz sam mokra, strah me je da se ne prevrnem, ali tako je dobro! I kraj, prestalo je. U jednu ruku olakšanje, ali sa druge strane,odlično je! Hoću ponovo!
Kažu da je Drina prilično opala i da ovoga obično bude mnogo više. Ubrzo shvatamo da ćemo, umesto da se opustimo da nas reka nosi i čašćava brzacima, morati da zapnemo i žestoko veslamo kako bismo prešli priličan broj kilometara. Pa, što se mora, nije teško! Al’ nije ni da nije! Od Uvca je prošlo godinu dana, pa mi je trebalo prilično vremena da se podsetim kako se ovo radi.
Hvatamo zalet! Foto: Jovana Veljković
Umeđuvremenu, borila sam se da uhvatim pravac jer mi je konstantno kajak bežao u desnu stranu. Bogami, bole ruke kad stalno pokušavaš da ga ispraviš. I gubiš dosta snage. Al to je kad hoćes da upravljaš! Kad šake više ne mogu da izdrže, spas je u prijatno hladnoj vodi. Konačno sam uhvatila ritam, uz Miljanovo pevušenje i reči pesme „Napravićemo brod i krenuti ka jugu…“.
Čamac klizi rekom dok uživamo u bujnom zelenilu oko nas i prozirnoj vodi kroz koju se vide kamenčići raznih boja i oblika. Pogde koji kupač traži spas od vrelog dana i iznenađen prizorom ispred sebe, smeje se i maše. Čujem huk vode kao najavu za još jedno ludo spuštanje niz kaskadu. Centriramo da uhvatimo red iza Mateje i veslamo, veslamo… I, uspeli smo! Kako je dobro kad drmne adrenalin!
Posle bukova, iznenađenje! Na sred smo reke, a dubina je tolika da je voda možda tek preko članka. Dok su svi su normalno prošli ovaj deo, mi smo se nasukali. Uh, kako je nezgodno, neće kajak ni napred ni nazad, ne miče. E, onda mora neko da izađe i pogura, ali teško je vratiti se u čamac!
Viče Miljan, psuje klizavo kamenje, dok sam se ja pomoću vesla usidrila i ne mrdam. Mario, momak koji na začelju osigurava da sve prolazi kako treba, smeje se uz opasku kako će Miljan izgleda ovog dana ostati bez prevoza. I, eto ga, konačno je u čamcu! Zbog ovog peha smo morali žestoko da zapnemo i približimo se prilično odmaklom ostatku ekipe. Bogami, beše ovo nezgodno!
Veslajući dalje, visoko na steni, ukazala se čuvena kućica na Drini. Mogu samo da zamislim kakvo je uživanje i privilegija provoditi dane na ovakvom mestu okruženom nesvakidašnjom lepotom i tišinom, u zagrljaju obala na sred reke.
Čuvena kućica na steni. Foto: Jovana Veljković
Nakon par kilometara, opet se kajaci usmeravaju iza Mateje i prelaze jos jednu kaskadu. Približavam se uzavreloj vodi i shvatam da ne mogu da ispravim kajak, uporno veslam, ali nikako da se vratim u potreban položaj. Buk je sve bliže i hvata me panika. Na samoj smo ivici i bočno okrenuti, onako kako su nam naglasili da ne smemo biti!
Zažmurila sam i osetila kako smo skliznuli niz kaskadu. Otvaram oči, a izraz Miljanovog lica mi kaže koliko ga nervira moja smotanost. Ipak, uspeli smo, nismo se prevrnuli! A onda čujem reč koju već neko vreme iščekujem – „Pauza!“
Foto: Dragan Ostojić
Konačno! Parkiramo kajake, grabimo sendviče, nektarine, grožđe… Da mi je sad tu lubenica za koju i dalje nisam sigurna da li se Ivan iz Wild Serbia-e šalio, ili je ozbilno mislio kada je spomenuo da i nju ponesem u kajak za osveženje! U plićaku je voda fenomenalna! Tako bih se ispužila i prepustila Drini da odnese umor. Ali malo me plaše ove minijaturne ribice koje se motaju oko nogu i samo čekam kada će neka da me gricne.
Društvo nam pravi radoznali retriver koji ih pogledom prati i pokušava da ulovi bar jednu. Oslabljeni zraci sunca i topla voda polako vraćaju snagu, pa je vreme da krenemo dalje. Do kraja ture sve je proteklo relativno mirno. Sveža, zelena boja mirne reke utopljena u obale i uzburkani beli bukovi su kontrast koji su svaki zamah vesla ovog avgustovskog popopdneva učinili posebnim.
Još jedna pustolovina je iza nas, a upala mišića (za koje i ne znam da postoje) znam da će obeležiti naredne dane! Do sledećeg leta i neke nove Wild Serbia avanture, zbogom Drino, bilo nam je divno!
4 komentara
Odlicna reportaza, Drina je stvarno predivna, ja sam vise ljubitel raftinga, kajak mi deluje malo nestabilno i opasno
Divno! Godinu sam imala prilike da vidim, zaista je jedinstven dozivljaj. Do Uvca, nazalost, jos nismo stigli, ali nadam se da ce sledeceg leta biti prilike. Sad cekamo vasu sledecu avanturu. 🙂
ja mislim da je bolje prvo da probam na Adi Ciganliji ili josh bolje mozda na nekom vecem bazenu
Samo Steva Stanković (prof. Geogr.fak. u Bg.) i ti Jovana tako dinamično i srčano prenosite vaše doživljaje sa putovanja, pa imam utisak kao da je i mene ljuškao i bacakao vaš kajak i prskala kristalna Drina, a nešto me i šake boluckaju (dal’ od vesla, il mešanja ajvara…); svaka čast, nastavi da nas oduševljavaš na ovaj način!