Mart možda nije idealno vreme za boravak na moru, ali ako more volite koliko i ja onda je svako vreme pravo za more.
Pre nešto manje od 2 meseca morao sam otići poslom do Crne Gore, tačnije do Petrovca. Vikend pre ovog mi je bio ispunjen sajmom turizma u Beogradu i konstantnom jurnjavom, premalo sna, loša ishrana… Posledice sam osetio vrlo brzo pa sam na sam dan putovanja za Crnu Goru bio užasno bolestan. Zaista se ne sećam kada sam se poslednji put tako odvratno osećao. Na moju nesreću nisam mogao ići ni autobusom, ni vozom ni avionom.
Ništa od navedenog se nije uklapalo u moj vremenski raspored. Izbor je spao na auto, a vožnja do Petrovca mi nije ni malo delovala prijatno imajući u vidu svoje zdravstveno stanje. Olakšavajuća okolnost je da nisam išao sam, društvo mi je pravio Milan, imenjak i prijatelj sa kojim se znam još iz vrtića :).
Obzirom da je bio petak uveče čekao nas je dug i mukotrpan put. Tradicionalno je petkom u popodnevnim i ranim večernjim satima velika gužva na našim putevima. Još od isključenja kod Pojata pa prema Kruševcu i Kraljevu, a kasnije i Ibarskom magistralom, gotovo da se nije moglo voziti brže od 60-70 km/h. Šleperi, automobili, kiša, noć… Baš naporno. Pravili smo pauze za kafu, kada bih se ja dodatno kljukao koldreksom i ferveksom.
Vožnja kroz Crnu Goru je protekla mirno jer je već bilo kasno i nije bilo gužve na putevima. Navigacija je uspešno radila svoj posao. U Petrovac smo stigli oko pola 2 ujutru i smestili se u sjajni Monte Casa hotel. Nakon više od 10 sati noćne vožnje po kiši i pod temperaturom, mogao sam još samo da padnem u krevet.
Sutra ujutru ustanemo i sačeka nas sve ovo:
…i shvatim da je ovo VREDNO svih pretpljenih muka prethodnog dana i noći.
S obzirom da sam bio bolestan znao sam šta mi je činiti – ušmrkivati morsku vodu i provesti što je moguće više vremena pored mora, nadisati se joda i tog fantastičnog morskog vazduha. To smo i činili, sve do negde 15 časova, kada smo odlučili da bismo mogli do Budve na ručak.
Sunce je već polako zalazilo. Budva je u ovom periodu godine jedno veliko gradilište i nije baš po mom ukusu. Sklonili smo se i od vetra u Stari grad, gde smo izabrali predivan malo zavučeni restoran “Galeb”. Ručak je bio odličan, konobari ljubazni i uslužni, pa stoga sve preporuke za ovaj restoran. Odlučio sam se za Kraljevske lignje (punjene gamborima) i nisam se pokajao, vidi se da su lignje sveže i odličnog ukusa. Inače, tog dana je bio 8. mart, u restoranu krajnje idilična i romantična atmosfera, svuda neko cveće, a jedini gosti nas dvojica. Ko zna šta su oni konobari pomislili… 😀
Nakon ručka red je bio da se i zasladimo :), pa smo navratili do poslastičare u hotelu Mogren koja nosi naziv “Il Gelato di Salvatore”. Kolači i torte su izvrsni, a imaju i dobre sladolede. Najlepši detalj je domaća kafa koju ćete dobiti tradicionalno serviranu, a i odlično je spremljena. Krempita je nekako drugačijeg ukusa ali je odlična.
Lagano smo se vratili do Petrovca, i opet neka hrana :). U hotelu smo za večeru izabrali testeninu sa piletinom i bademima, što je bilo veoma ukusno a izgledalo je ovako:
Večernja šetnja pored mora koje je bilo veoma mirno i prijatno. Petrovac je inače i u sezoni mirno mesto, koje odiše nekim posebnim šarmom i možda je jedini zadržao svoju autentničnu arhitekturu, ili se bar najviše odupire modernim zgradama.
Od ugostiteljskih objekata, obzirom da je početak marta, radili su samo jedna picerija i kafe “Cuba”, u kojoj je bilo iznenađujuće dosta ljudi, fina atmosfera, dobra muzika. Još malo opuštanja uz pivo, muziku i razgovor sa pogledom na more koje se naziralo i u mraku.
Sutradan nakon doručka ponovo terapija ušmrkivanja morske vode. To je izgledalo ovako 🙂 :
Već sam se osećao neverovatno bolje. Temperaturu nisam više osećao, grlo je prestalo da boli, a i zapušen nos je uskoro postao prošlost. Nedostaje mi espresso sa ovakvim pogledom:
Došlo je vreme da vidimo i kakav SPA ima Monte Casa hotel ;).
Bazen je solidne veličine, voda je prijatna, nije bilo gužve i moglo se plivati. Tursko kupatilo je takođe odlično, a posetili smo i saunu. Bilo je još sadržaja ali nismo više imali vremena, trebalo je početi sa pakovanjem. Pozdravljamo Petrovac…
Napuštamo Petrovac i pre nego što je trebalo da skrenemo ka tunelu Sozine donosimo odluku da malo odemo i do Bara. Što da ne vidimo i čuvenu luku kad smo već tu… Nama, ljudima “sa kopna” su ovakve stvari prilično zanimljive. Iako sam davno, kao mali, obišao Bar i luku, nisam se ničeg skoro sećao i bilo je uživanje osvežiti sećanja.
Mnogo plovnih objekata je bilo usidreno, od malih ribarskih čamaca pa do velikih jahti. Čekaju verovatno na letnje dane i svoje vlasnike.
Ručali smo u kafeu “Turist”. Uzeli smo sendviče sa goveđom pršutom, a ja sam morao da vadim pršutu jer toliko je bila slana. Imali smo pogled na luku, popili kafu, i najzad krenuli ka Srbiji.
Na putu nazad kroz Moraču je bilo gužve što se i očekivalu u nedelju rano uveče. Mimoilaženje sa šleperima u nekim uzanima tunelima može biti prilično neprijatno, zato vozite polako (osećam se kao Alvirović dok ovo pišem).
Negde posle Berana zaustavlja me saobraćajni policajac kojeg sam jedva primetio, delimično jer mi vozač nekog džipa sa kojim sa se mimoišao nije skratio svetla, ali mnogo više jer je čovek iskočio iz mrklog mraka sa nekom smešnom lampicom koja je imala svetlo jačine rođendanske svećice. Umalo ga nisam zgazio. Ispalo je još da sam i prekoračio brzinu (pre toga bio znak za ograničenje 50, a ja išao 60 i nešto).
Otvaram prozor i čujem: “A đe žurite vi to momci?”, “Jeste li vi pili nešto”, “Pa umalo me ne zgaziste” i slično :).
Trebalo je da platim kaznu od 70 eura zbog prekoračenja brzine. Obzirom da je bila nedelja i da pošte i banke ne rade, morao sam platiti kaznu kako bih prešao granicu. To je značilo da moram voziti do granice (sat i po vožnje), da tamo platim kaznu, zatim da se vratim do mesta gde su me zaustavili da bi mi vratili dokumenta (još sat i po vožnje) i onda mogu da nastavim (opet još sat i po do granice).
Naravno, sve se rešilo na dobar balkanski način, uz tradicionalnu srdačnost i razumevanje policajaca i novčanicom od 20 eura :).
“Ala si me prepao maločas, moram sad da idem da štuknem jedno pivo, iako ne pijem!” reče prijatni gospodin pri rastanku :).
Nastavak puta je protekao sasvim ok, ako izuzmemo činjenicu da smo prošli kroz četiri godišnja doba. Na putevima je vremenom bilo sve manje gužve i stigli smo do Bora bez problema.
Iako sam na put krenuo zbog posla, sada kapiram koliko je značajno otići i nadisati se morskog vazduha i u zimskom periodu godine, pa ako imate prilike, nemojte previše razmišljati. Evo malo mirnog mora za kraj:
2 komentara
Svako doba godine je dobro za odlazak na more 🙂 Nije uvek za kupanje i suncanje, ali primorje nudi mnogo mirisa, slika i zvukova u kojima se moze uzivati. Mozda je cak i lepse van sezone, kad nema buke i guzve.
Bez obzira na godisnje doba svaki odmor godi coveku samo je u danasnje vreme tesko naci vise slobodnog vremena ako si zaposlen.