Čarobna Venecija

Posle desetak sati vožnje autobusom, izašla sam pomalo bunovna preko puta železničke stanice Mestre. Još uvek nije svanulo, februar je.

Da bih se razbudila, popila sam kapućino na železničkoj stanici. Italijani espreso shvataju ozbiljno i gde god ga popijete, biće savršen. Ni cena ne varira puno. Za doručak treba uzeti i obavezni brioš, nama poznatiji kao kroasan. Kao pravi Italijan.

Preko mosta do Venecije taman u svitanje. Venecija je čarobna, a u zoru još čarobnija. Nema još uvek gužve na ulicama, ali ipak je živo. Odjednom prolazi nekoliko ljudi u karnevalskim kostimima. Kakvo buđenje! Protrči i poneki revnosni jutarnji rekreativac.

Pomenuh ulice. Zapravo su prolazi između zgrada, često taman toliko uski da se jedva mimoiđete sa prolaznicima. Kanali služe za saobraćaj, živ kao na ulicama Rima. Umesto automobila i skutera, čamci raznih veličina, boja i namena. Služe kao taksi, „vodeni autobusi“, hitna pomoć, za odnošenje smeća i snabdevanje.

Prolaze i čuvene gondole, ali umesto zaljubljenim parovima gondolijeri pevaju grupama turista sa fotoaparatima, a to dobro i naplate. Na nekim mestima na Kanalu Grande može vas gondola prevesti do druge obale. Koliko sam čula, to košta dva eura.

Postoje i specijalne posmrtne gondole, budući da je groblje na odvojenom ostrvu, tako da se u Veneciji i na večni počinak odlazi vodom.

Pre dolaska rezervisala sam besplatan obilazak Venecije. Posetili smo nekadašnji jevrejski geto i čuli razne podatke o Veneciji. Naravno sve se odvija peške. Grupa nije prevelika i atmosfera je opuštena. Devojka koja nas je vodila rado je odgovarala na sva pitanja.

Ovaj deo Italije nije poznat po pici. Prave je i sigurno ima dobrih. Ali raspitajte se koji su lokalni specijaliteti. Ima sveže ribe, rižota, palenta je čest prilog uz ribu ili meso. Za aperitiv popijte proseko, špric ili belini. Kažu da je belini i osmišljen u Veneciji. To će vam dobro naplatiti, ali kada ste turista, pustite malo i da vas oderu.

Pritom ovde ne zakidaju na kvalitetu. Špric se pravi sa aperolom i prosekom i karakteristične je crvene boje. Viđa se svugda po severnoj Italiji i Istri, a i kod nas se pojavio pre nekoliko godina.

Čula sam podatak da u Veneciju dnevno dođe turista onoliko koliko ima stanovnika grada. Čini mi se da se lako razlikuju jedni od drugih. Primetićete da je predveče u barovima puno. Italijani izađu da popiju vino i gricnu nešto. Lep običaj. Sedite i posmatrajte život.

Murano i Burano – dva sveta

Dva odvojena ostrva koja su meni delovala više kao seoca u odnosu na Veneciju, koja je grad. Manje i jednostavnije kuće i sve je mirnije. Do njih se dolazi vaporetom koji najpre staje na Murano, a onda ide do Burana.

Burano, Venecija

Na Muranu možete kupiti predmete od stakla i videti kako se prave. Naravno, možete ih kupiti i u Veneciji. Propustila sam čas iz staklarstva i uhvatila sledeći vaporeto za Burano.

Burano je raznobojan i veseo. Tu probajte najbolji rižoto na svetu. Širom sveta prave jela od pirinča koja nazivaju rižotom, ali nemaju veze sa rižotom.

O ovom rižotu čula sam u omiljenoj putopisno-kuvarskoj emisiji No Reservations. Volim kada se iz nekoliko jednostavnih sastojaka izvuče maksimum. Pirinač i riblji bujon. Za bujon koriste neke masne ribe koje love u mulju oko Venecije i nisu za jelo. Kuvar to majstorski pretvori u specijalitet skromnog izgleda i bujnog ukusa. Prva asocijacija kada sam probala bio mi je sutlijaš. Samo što je ukus slan, ali čak se ne oseća riba.

Slatkiša ima svuda, sladoleda, krofni i takozvane „karnevalske fritele“ – krofnice punjene kremom od vanile ili čokoladom.

Karneval u Veneciji

Otišla sam u Veneciju ovoga puta upravo da bih videla karneval. Ceo grad je bio kao pozornica gde prolaze ljudi u kostimima. Rado stanu da ih fotografišete. Na trgu Svetog Marka svako po podne bira se najbolji kostim. Održavaju se i balovi i neke popodnevne čajanke, ali za to se plaća ulaznica. Puno možete videti i na ulici.

Čula sam da je karneval počeo da se održava još u srednjem veku. Završavao se pred početak Uskršnjeg posta, kao i danas. Tada su nosili jednostavne bele maske i crne ogrtače. Smisao je bio da se ne prepozna ko je ko i kom staležu pripada, već da za to vreme svi uživaju i rade šta god hoće. Kasnije su se pojavile ovakve maske i kostimi, koji se izrađuju ručno i mogu biti veoma skupi. Ima i kineskih maski za par evra.

Povremeno bih se umorila od gužve, a tada je bilo dovoljno da se prošetam pet minuta od centra i da se nađem u potpuno tihim ulicama.

Snalaženje u Veneciji je istovremeno i veoma lako i nemoguće. Na mnogim uglovima stoje putokazi ka Trgu Svetog Marka i ka mostu Rialto, a to su dva ključna mesta za orijentaciju. Nemoguće je u dva-tri dana zapamtiti tačan put kojim ste nekuda stigli, a nema ni potrebe. Čak i ako malo zalutate, videćete nešto lepo i zanimljivo, a brzo ćete stići kuda ste pošli. Venecija je čarobna.

Putovala sam Fudeksovom redovnom autobuskom linijom za Mestre, a potom gradskim autobusom do Venecije. Autobusi idu do trga Piazzale Roma u Veneciji, a dalje možete peške ili takozvanim vodenim autobusom – vaporetom. Druga mogućnost je voz do stanice Santa Lucia u Veneciji. Karta Venezia Unica važi u autobusu Mestre-Venecija i u vaporetu za neograničen broj vožnji.

To je najisplativije ako ćete koristiti vaporeto, koji ide na sva ostrva, na primer Murano, Burano i Lido. Hotel Do Pozzi rezervisala sam preko sajta booking.com. Hotel je u centru Venecije, blizu trga Svetog Marka. Moram napomenuti da su mi dali sobu iako sam stigla u sedam ujutru.

To su bila tri karnevalska dana u Veneciji. Do sledećeg puta.