Da li ste čuli za pojam ‘prerast’? Da li znate šta su prerasti? Da li ste nekada posetili neku prerast?
Prerasti svakako predstavljaju veličanstvene geomorfološke fenomene. Stajati ispod ovih kamenih kapija izvanredan je osećaj. Počinjete da shvatate koliko ste mali, ali i prolazni u poređenju sa ovim stenovitim džinovima.
Samar prerast
”Ti prirodni mostovi, takozvane prerasti, veoma su retki i uglavnom predstavljaju poslednje što ostaje od pećine, nakon što se njene tavanice uruše. Tokom dugih geoloških perioda krečnjački slojevi nestaju, a mestimično ostaje poneki luk, da kao svedok epohe, nemuštim jezikom pripoveda o tome kako su nastali.” – Gordana Atanasijević
Da bi prerast nastala potrebno je da se mnoge kockice slože u geološkim procesima tokom više milenijuma. Postojanje krečnjakog masiva, njegov sastav, pećina, pećinska reka, pokreti u zemljinoj kori, reljef, egzogene sile… – samo su neke od stvari koje se moraju poklopiti. Zato su prerasti, koje se menifestuju vrlo često u vidu masivnih kamenih kapija, izuzetno retka pojava. Ipak, to nije slučaj sa jugoistočnom Srbijom, jer će vam u tzv. Karpatskom delu trebati nekoliko dana, možda i nedelja da obiđete sve „kapije” ovoga kraja.
Naš cilj ovoga puta bila je Samar prerast na Dubašnici, na granici Homoljskih planina i Južnog Kučaja. Posle skretanja ka Dubašnici od Borskog jezera vozili smo još nekih 20-ak minuta, a onda sa desne strane videli markere na koji pokazuju gde se nalazi Samar prerast. Tu smo se isključili sa puta i parkirali auto. Dalje idemo pešice i zalazimo u šumu. Jedan član ekipice je već prolazio ovuda tako da nismo imali problema u snalaženju :), ali mora se napomenuti da je sve dobro obeleženo i da ljudi iz planinarskog društva Dubašnica zaista odlično rade svoj posao.
Samar prerast predstavlja samo jedan mali ostatak nekadašnje pećine duge 1800 metara.
Ipak, to nije sve što je od ove pećine ostalo. Nedaleko od prerasti, 200 m uzvodno, nalazi se manja pećina koja je takođe ostatak nekadašnjeg većeg pećinskog sistema.
Foto: Milan Stojković
Naravno, radoznalost i želja da vidimo šta krije ova mala pećina bila je jača. Već posle nekoliko metara zapažamo skroman pećinski nakit – stalaktiti i draperije. Tu je manja lampa prestala da radi. Divota :). Kako se dalje krećemo nakita je sve više. Pećina je u ovom delu suva i neaktivna. Nešto kasnije dolazimo do suženja koje je prožeto i stenama koje su zaglavljene između zidova. Shvatamo da se može proći uz nešto provlačenja i penjanja. Ponovo radoznalost čini svoje i nismo se pokajali. Posle suženja ulazi se u manju dvoranu koja je dosta bogatija nakitom, samo što je nakit sada vlažan i ovaj deo pećine je aktivan.
Foto: Milan Stojković
Istraživali smo ovaj deo neko vreme a onda smo videli da postoji još jedan prolaz, posle kojeg se nazire još jedna prostorija. Prolaz je u obliku malog tunela, visine svega pola metra i širine najviše metar i dužine tri metra. Baš i nije mesto iz snova za klaustrofobične. Sa ‘tavanice’ tog tunelskog prolaza spustaju se oštri kameni šiljci, koji još više smanjuju visinu ionako niskog prolaza. Skidam ranac, uzimam fotoaparat i lampu ostavljajuci društvo u mraku i krećem u provlačenje. Prostorija u koju sam ušao po izlasku iz tunela je svakako najlepši deo pećine. Najbogatija je pećinskim nakitom koji je ovde izgrađen od gotovo čisto belog kalcijum karbonata, i zaista izgleda predivno. Čini se da je ovaj deo pećine i morfološki najaktivniji, verovatno zbog slabog strujanja vazduha koje bi isusivalo nakit i usporavalo proces njegove izgradnje. Vraćam se nazad i krećemo polako prema izlazu, ponovo uz preskakanje i provlačenje kroz uzane hodnike.
Foto: Milan Stojković
Izlazimo iz pećine potpuno zadovoljni. Pećina nije velika, dužina svih hodnika i prostorija koje smo obišli ne prelazi 300 metara, uz napomenu da je postojao još jedan hodnik koji je još uži i teži za prolaz, a s obzirom da nam je ostala samo jedna lampa i kako nismo znali koliko je pouzdana odlučili smo da taj deo zaobiđemo. Ono što je naročito zanimljivo je što je pećina divlja, neuređena i netaknuta, a ne zahteva neku specijalnu opremu za obilazak. Uz malo fizicke kondicije i dobre volje možete doživeti sjajnu avanturu istražujući ovaj poslednji ostatak nekadašnje velike pećine.
Krećemo nizvodno ka Samaru koji polako počinje da se prikazuje kroz lišće, da bi se konačno pokazao u svom punom obliku. Mogu reći da je veličanstven! Samar je po postanku kontaktna prerast. Svojim gotovo pravilnim lukom on natkriljuje rečicu Perast, duboko u šumama na granici Homoljskih planina i Južnog Kučaja. Ovaj most obrazovan je na aktivnom rasedu koji poprečno seče ovu rečnu dolinu.
Samar prerast. Foto: Milan Stojković
Na mestu današnje klisure nekada je postojao razgranat pećinski sistem od koga su zaostale dve horizontalne pećine: jedna u desnom stubu same prerasti, i druga, znatno veća, oko 200 m uzvodno. Lagano uzdizanje uzvodnog krila raseda uslovilo je poniranje rečice i stvaranje prerasti, čemu je pogodovao jedan sloj mermera u krečnjačkoj masi . Samar je zaista lep, vitak luk – jedino što je preostalo od pećine duge 1800 m kroz čije je dvorane i hodnike rečica Perast podzemno proticala, pre nego što se najveći deo njene tavanice urušio. Ostala je klisura skrivena u gustoj šumi i monumentalni spomenik isklesan tom čudesnom rukom Majke Prirode.
Ovde smo uradili jedino što preostaje običnom čoveku – zastali i nekih pola sata se jednostavno divili kamenoj kapiji. Došlo je i vreme za polazak…
Sve fotografije možete pogledati ovde (30 fotografija).
Putopis je rađen za portal discoversoutheastserbia.com, sa ciljem da prikaže lepote i turističke potencijale jugoistočne Srbije.