Partnerstva u turističkim destinacijama

Kako se turista odlučuje da poseti neku turističku destinaciju? Da li on destinaciju bira prema nekom pojedinom restoranu ili pansionu, ili zbog slike koju ima o destinaciji kao celini?

Iz perspektive turiste, pre nego što krene na putovanje, ne postoji konkurencija između pojedinih subjekata u samoj destinaciji, već samo konkurencija među destinacijama.

Potencijalni turista se ne odlučuje za dolazak u određenu destinaciju samo zbog nekog kluba, restorana, ili hotela, već zbog celokupne ponude destinacije i njegove lične predstave o njoj kao celini.

To znači da pojedini subjekti (npr. seoska domaćinstva) u destinaciji mogu postati konkurencija tek kada turista dođe u destinaciju, a do tog trenutka moraju biti bliski saradnici koje će povezivati čvrsta partnerstva. Sve dok gost ne dođe, svi elementi ponude u nekoj destinaciji moraju udružiti svoje resurse kako bi privukli pažnju posetilaca.

Partenrstva su moguća između različitih struktura, mogu biti unutar privatnog sektora (privatno – privatno), unutar javnog sektora (javno – javno), ili između privatnog i javnog sektora (javno – privatno).

Kao najčešći motivi, koji podstiču ponuđače usluga na saradnju, u praksi su:

– Razvoj proizvoda (uvećati i očuvati resurse; postaviti standarde kvaliteta; razviti atraktivnosti, i poboljšati smeštajne kapacitete),

– Istraživanja i nove tehnologije (sprovesti istraživanja i metodološka ispitivanja; uvećati primenu tehnoloških novina i novih aplikacija),

– Razvoj ljudskih resursa (obezbediti programe usavršavanja znanja i obrazovanja),

– Marketing i prodaja (unaprediti sliku destinacije; unaprediti efikasnost marketinga; obezbediti podršku za učešće na sajmovima; pristupiti novim tržištima,…),

– Razvoj infrastrukture (unaprediti saobraćajnice, saobraćajnu infrastrukturu i osnovne usluge; razviti telekomonikacione sisteme; unaprediti zdravstvene usluge,…),

– Investicije (obezbediti ulaganja i fondove i nove investicije; unaprediti prihod).

Koliko će partnerstvo biti dugotrajno i jako zavisi od brojnih faktora, a najbitniji su:

1. Jasno sistematizovani i transparentni ciljevi – veoma je važno da odgovornosti i aktivnosti svakog partnera budu unapred utvrđene sporazumom o partnerstvu. Sporazum može biti jedan od mehanizama koji daje sigurnost partnerima da ispravno rade. Spoarazumom treba predvideti i organizacionu prilagodljivost i mogućnost prilagođavanja u izmenjenim okolnostima;

2. Otvorena i česta komunikacija – pojedinačna i različita mišljenja treba da se grade na poverenju i otvorenosti, i da se poštuju inicijative pojedinaca;

3. Unapređivanje sposobnosti kroz stalno učenje – partnerstvo omogućava uvid u snage i sposobnosti pojedinih partnera i to mogu biti snažne platforme za kontinuirani napredak, kao i za eliminisanje raskoraka u istraživanju;

4. Planiranje i upravljanje rizikom – partnerstvo mora da deluje unapred potpuno svesno svojih mogućnosti i naprestalno da procenjuje rizik. Analizom rizika i sposobnosti i stvaranjem alternativnih planova rada, partnerstvo će se uspešnije suprodstaviti raznim pritiscima u budućnosti;

5. Kontrola – kontrola služi da podseti partnere na originalnu viziju partnerstva, zašto su se udružili i kakve su koristi.