Tara – osvojiće svakog planinara!

Kada god nekog nagovaram da postane planinar, ubeđivanje počinjem doživljajima sa ove planine.

Ovo je bila moja druga akcija, pa sam, sem svog dečka, od nas dvadesetoro poznavala još jednog druga. Krenuli smo u ranim jutarnjim časovima, a dve devojke, očigledno dobre drugarice i ranoranioci, počele su sa visokofrekventnim dozivanjem u busu sa: “Micoooo!” – “Moliiiiim!” i tako na svaka dva minuta…

Pomislila sam: “Bože, s kim smo ovo krenuli?”. Ako čitaju ovo, sigurna sam da se sada smeju! Jedna od čari planinarenja je ta što upoznate fenomenalne ljude i još se bolje provedete sa njima!

Nakon par sati voženje, prvo duže zadržavanje je bilo planirano u Kremnama, u Spomen kući Tarabića. Ovaj simpatični kompleks osmišljen da turistima izvuče koju paricu, sa detaljima poput Kraljevog bureta u kome se navodno krio Petar Karađorđević.

Fragment Kosmičke kugle nepoznatog porekla, spomenika Milošu i Mitru Tarabiću, interesantnih novinskih isečaka o proročanstvu i priča zaposlenih o magičnim strujanjima kamenja na kojima je smeštena Kremna, na zanimljiv način predstavljaju naše najpoznatije proroke.

Tara – šta sve posetiti?

Ubrzo zatim stižemo u Zaovine i raspoređujemo se u dve vikendice. Naša je savršena – izgrađena od drveta i kamena, sa ogromnom terasom i predivnim pogledom, velikim zidanim roštiljem – sve maksimalno uklopljeno u planinski ambijent – lepšu nismo mogli ni da zamislimo!

Posle kratkog predaha, odlučujemo da odemo do Spajića jezera, male veštačke akumulacije u blizini. Jezerce nekako deluje nepristupačno i divlje, a zelenilo koje ga okružuje preslikava svoju boju na njegovu površinu. Tamo gde je stena bila jača od korena, naziru se goleti.

Već smo se međusobno upoznali i kreće druženje – za nas koji ne volimo hladnu vodu odbojka, a za hrabrije kupanje! Tu je i mali napušteni splav za sunčanje. Brčkanje i šetnja do brane su idealan lek za ukočenost posle autobusa.

Odbojka i sunčanje na Spajića jezeru

Ipak, umor nas stiže i krećemo natrag u vikendicu jer nas čeka pripremanje večere, a to je poseban doživljaj. Znate ono kad kažu da se u društvu slađe jede? E, to vam je slučaj sa planinarima! Raspaljuje se roštilj, spemaju tikvice, pečurke, salata, otvara po neko pivce, pa onda gitara u ruke i žurka može da počne! Pesma za pesmom se niže, a neko pronalazi briska koji služi kao improvizovan štap za limbo dens. Igra se i salsa, kolo, sve što vam padne na pamet!

U nekom trenutku kapiramo da ćemo ujutru morati da poranimo, pa polako krećemo na spavanjac. Jedan savet – na ovakvim akcijama uglavnom se noći u višekrevetnim objektima, pa uvek imajte kod sebe vatu za uši, jer nikad ne znate koliko gromoglasno vaši cimeri mogu da hrču!

Iako je dremka trajala kratko, ujutru se na planini osećate neverovatno sveže, pa u dobrom raspoloženju krećemo na stazu . Pred nas izranjaju gorostasni četinari, a njihov miris opija. Nižu se vidikovci, svaki je lepši od prethodnog. Posle gradskog vazduha i monotonije, ovde vam čula potpuno polude i sve dobija na intenzitetu.

Mirišljavi četinari

Na putu ka vrhu nailazimo na grmove divljnih malina. Mmmm, prelepo! Divan miris, prefinjen ukus, ne propuštamo ni jedan grm. Neša, naš vođa akcije već polako počinje da se nervira jer smo u ozbiljnom zaostatku… Ali ni to nas ne odvaja od njih. A onda, još upečatljiviji miris i… pronalazimo divlje jagode!

Jela sam ih i ranije, ali ove na Tari su nešto posebno. Kada stavite jagodu u usta, to je takva ekspolizija ukusa, da, ako zatvorim oči, mogu i sada da ih osetim. Prosto je neverovatno da nešto tako minijaturno može imati takvu silinu mirisa i ukusa. Nažalost, bilo ih je tek toliko da je svako mogao pojesti jednu ili dve.

Stižemo na Zborište, vrh Tare. Iako se sa njega ne pruža pogled jer je prekriven grmljem i drvećem, svaki korak do njega je uživanje. Ovde je nás troje, kojima je ovo prvi osvojeni vrh, sačekao jedan zanimljiv ritual, a zove se planinarsko krštenje. To je kada vas vođa akcije, u zavisnosti od visine vrha (a ovaj je visok 1544 m) lupi planinarskim štapom po zadnjici – dobili smo ih po 15 puta. Bilo da vam je ovo smešno, zanimljivo, ili pak nešto treće, obavešteni ste šta vas čeka ako želite da se prilključite planinarima!

Vraćanje u vikendicu je trajalo mnogo kraće od uspona pa, iako umorni, odlučujemo da odemo do Zaovinskog jezera. Posle 14 km pešačenja, dodatna dva kilometra po vrućini su nam baš teško pala, ali da to nismo uradili, zažalili bismo. Pred nama se ukazao nezaboravan prizor – predivna plava boja vode, zelene obale, mala plaža.

Ulazimo u jezero koje je iznenađujuće toplo. Plivamo, smejemo se, dok voda potpuno izvlači umor iz naših tela. Oko nas je još puno ljudi i dece koja se zabavljaju. U vazduhu samo još fali miris soli, pa da pomislite da ste na moru!

More na Tari – Zaovinsko jezero

Uveče ponovo žurka, ali sada uz gulaš. Znamo da nas sutra čeka polazak kući, pa već pomalo tužni odlazimo u krevet.

Ujutru pakovanje, opraštanje sa divnim domaćinima iz Beograda i polazak za Paraćin. Prva pauza planirana je za obilazak najpoznatijeg vidikovca na Tari. Parkiramo se i šetamo šumom do Banjske stene. Nailazimo na informacione table o Nacionalom parku i njegovom zaštitnom znaku, velikim mrkim medvedima.

Čak postoji uputstvo kako se ponašati ako ih sretnete! Nadamo se da baš toliko sreću nećemo imati. Stižemo do vidikovca ali nam pogled kvari uporna magla. Ipak nas to ne sprečava da napravimo par fotografija.

Vidikovac “Banjska stena”

Sledeće zaustvljanje je planirano u Drvengradu. Možda se ostali ne bi složili sa mnom, ali Mećavnik nije ostavio neki poseban utisak na mene, pa se ovde neću previše zadržavati. Samo ću reći da u životu nisam probala lepši liker od šumskog voća! Planinarka sa početka priče –  koja  je dozivala Micu, izrazila je želju da još jednu pauzu napravimo u Mrčajevcima, u etno kući “Erić“, kako bi videla vlasnicu restorana, svoju drugaricu.

Ovaj predlog se ispostavio kao pun pogodak jer, kada mislite da je sve gotovo, da ste se toliko lepo proveli da ne može bolje, desi se to da se pauza od petnaest minuta pretvori u žurku od dva sata! Niotkuda su se tu stvorila tri muzikanta, koja su toliko zagrejala atmosferu, da se nasred Ibarske magistrale zaigralo kolo!

Super klopa, još bolja muzika, raspoloženje na vrhuncu, ne možemo da verujemo koliko nam je dobro! Nažalost i tome je morao doći kraj, pa uz pratnju muzikanata polazimo ka kombiju. Sviraju nam, mi mašemo i odlazimo…

Nezaboravna ekipa 🙂

Tri dana za obilazak ovih predela definitivno nije bilo dovoljno, pa se iskreno nadam da ću u skorijoj budućnosti imati priliku da, sa drugarima – planinarima iz Javorka, otkrijem sve ono što je ova divna planina sačuvala za naš naredni dolazak.

Osvojiti neki vrh je divan osećaj, ali kada planina osvoji vaše srce, to se pamti zauvek!