Upoznajte netaknute lepote Zlatibora – Vodice i Dobroselica

Moja poslednja poseta ovoj planini, bolje reći naseljima Vodice i Dobroselica, potpuno je promenila moju percepciju o njoj i otkrila rečima neopisivu lepotu Zlatibora.

Sve do ove godine, Zlatibor je zauzimao veoma nisko mesto na mojoj listi prioritetnih destinacija koje treba posećivati. Sa svakom narednom posetom, najčešće usputnom kada bih se vraćao sa letovanja, uveravao sam se da Zlatibor sve više poprima obeležje grada, sa svim onim pojavama koje upadaju u oči poput urbanističkog haosa, ogromnih višespratnica i onog utiska da ste upravo došli u raj snobizma svake vrste.

Prosto, nisam se pronalazio u takvom ambijentu, a za neki „bolji Zlatibor“ u to vreme nisam znao.

Na nagovor svojih prijatelja, pristao sam da boravim u jednoj vikendici u Vodicama, vikend-naselju na 10 kilometara od centra Zlatibora. Ispostaviće se, biće to pun pogodak, a kao impresija o poseti ovom delu Zlatne planine nastaće i ovaj moj tekst. Takođe, ako želite da saznate više informacija iz prve ruke pročitajte detaljan turisticki vodič kroz Zlatibor.

Vodice

Ako idete iz pravca Beograda, do Vodica dolazite magistralnim putem Beograd-Podgorica, i to tako što samo nastavite vožnju ne skrećući u sam centar Zlatibora, pa ćete nakon 10 kilometara ugledati vikend-naselje fascinantne lepote.

Zaista, pred nama iskrsava krajolik iz bajke, mesto sa najlepših razglednica za koje smo mislili da je odavno nestalo kao kolateralna šteta nekog urbanističkog poduhvata, koji su se poslednjih godina kao neka zla kob stuštili na ovu planinu. Na sreću, bili smo u zabludi.

Prijatelji su oduševljeni impresivnim prirodnim lepotama Vodice, a jedan od njih samouvereno konstatuje da je ovo onaj pravi Zlatibor o čijoj lepoti mu je pričala još njegova baka koja je devedesetih bila redovan gost ove planine.

Od naših ljubaznih i dobro obaveštenih domaćina saznajemo da priča o Vodicama počinje mnogo ranije, i to daleke 1750. godine, kada je čuveni sarajevski trgovac, Hadži Nikola Selak otkrio ovaj prelep kraj i u njemu sagradio letnjikovac.

U početku smo mislili da je u pitanju još jedna lokalna legenda, kojoj smo skloni kao narod, ali nakon konsultovanja istorijskih izvora, shvatam da su domaćini imali pravo, i da je zapravo na ovom mestu rođen zlatiborski turizam.

Deo Vodica je urbanizovan, i to pojas desno od reke Rzav, gde se nalazi nekoliko stotina vikendica koje su sagradili ponajviše Užičani i Beograđani. Sasvim druga priča je na levoj obali reke Rzav, gde se nalaze ogromna prostranstva i prirodne lepote koje zub urbanizma nije nagrizao. Naš smeštaj se nalazio u tom delu Vodica, baš tamo gde je priroda sačuvana u netaknutom, izvornom obliku.

Centar Vodice

U centru Vodica se nalazi moderan sportski kompleks, sa terenima za fudbal, košarku i tenis, gde gosti mogu uživati u bavljenju sportom, te stoga slobodno možemo reći da ovde ne manjka rekreativno-sportskih sadržaja.

Nemojte da vas ovo naše oduševljeno klicanje krasotama prirode navede na pomisao da je u pitanju nekakva zabit poput onih mesta gde morate do prve prodavnice da putujete nekoliko kilometara, dok su kafići misaona imenica. Naprotiv, u Vodicama imate sve što vam je potrebno za odmor u moderno vreme. U centru Vodica se nalazi velika prodavnica široke potrošnje, restoran „Žubor“, kao i kafić „28“.

Kafić je potpuno moderan, znate, kao oni u Knezu, sa fenomenalno dekorisanom cvetnom baštom i besprekornom uslugom, tako da predstavlja idealno mesto za ispijanje jutarnje kafe i prijatan razgovor u društvu prijatelja.

Na 20 metara udaljenosti nalazi se park sa sadržajima za zabavu dece pa roditelji mogu da se opuste dok mališani uživaju u igri. Ono što ostavlja poseban utisak su pristupačne cene koje su za bukvalno 50% niže u odnosu na centar Zlatibora.

Kafić „28“ u Vodicama

Okolina Vodice

Smešteno na obe obale reke Rzav, okruženo planinskim vrhovima Tornika, Čigote i Murtenice, ovo naselje predstavlja pravi raj za sve zaljubljenike u netaknutu prirodu. Kao ni na jednom drugom mestu na ovoj planini, Zlatibor se kroz ovaj planinski biser prikazuje u svojoj punoj raskoši darujući svojim gostima rečima neopisivo uživanje u ovom jedinstvenom kutku prirode.

Reka Rzav

Okolinom Vodice dominira krajolik u vidu cvetnih pašnjaka, okićen belim borovima i ispresecan meandrima reke Rzav koja na poseban način zaokružuje ovaj ambijent neukroćene prirode. Sa svojim fantastičnim zavijutcima, rečnim koritom koje se čas širi čas sužava, te živopisnim okruženjem u vidu cvetnih livada i raskošnih borova, ova reka predstavlja idealno mesto za sve ljubitelje prirode, ribolova i roštiljanja.

Vodice i reka Rzav su me osvojili na prvi pogled. Kad god bih posmatrao ovaj bajkovit krajolik obuzimalo bi me nekakvno radosno ushićenje i misao kako bi bilo dobro da ovde proživim ostatak života. U tim trenutcima bih ponavljao u sebi: „Ovo je pravi Zlatibor, hvala Bogu što sam ga otkrio“.

Vodice – zimski pejzaži

U okruženju Vodice preovlađuje talasast reljef, sa velikim brojem brda, što ih čini idealnim za duge šetnje po mirnom krajoliku i uživanje u blagodetima čistog planinskog vazduha. Društvo i ja smo koristili svaki slobodan trenutak da šetamo po brdima, i uživamo u prirodi od čije lepote zastaje dah.

Boravak u Vodicama koristimo da posetimo selo jedinstvene lepote, Dobroselicu.

Dobroselica

Na 2 kilometara udaljenosti od Vodica, na Borovoj Glavi, prvoj usputnoj stanici ka selu Dobroselica, nalazi se galerija-zadužbina akademskog slikara, pokojnog Bože Kovačevića.

Galerija

Ova Galerija predstavlja interesantnu arhitektonsku celinu, sastavljenu od nekoliko starih zlatiborskih brvnara, u kojoj se nalazi stalna izložba slika ovog poznatog umetnika.

Gostima preporučujemo da posete ovu Galeriju, jer su na brojnim crtežima, akvarelima i pastelima naslikane prirodne lepote Zlatibora, u njegovoj punoj raskoši, pri čemu dominiraju motivi borova, reka i cvetnih pašnjaka.

Osobenom slikarskom poetikom, u jednom dubljem, suštinskom smislu, ove slike objašnjavaju život zlatiborskog seljaka rastrzanog između surovih uslova života i usamljenosti sa jedne, i života u prirodnom ambijentu koji čisti srce i razbistrava um sa druge strane.

Dobroselica – selo filma

Na Borovoj Glavi skrećemo desno i nastavljamo lokalnim putem ka selu Dobroselici, koje se nalazi na 2 kilometara udaljenosti. Visoki stoletni borovi, prostrani, cvetni pašnjaci, talasasta brda i stare drvene kolibe, samo su neki od motiva u živopisnom pejzažu ovog, po mnogima, najlepšeg zlatiborskog sela.

Selo, koje je ime dobilo po dobrim ljudima – njegovim žiteljima, postaće jedna od omiljenih destinacija naših poznatih filmadzija, koji će ovde, u predivnom ambijentu neukroćene prirode, snimiti neke od svojih najboljih filmova. U selu Dobroselici su snimana velika ostvarenja domaće kinematografije, kao što su „Original falsifikata“, „Crni bombarder“, „Zivot je čudo“ i dr.

Poseta Dobroselici biće izvanredna prilika da saznate, da li su Sovjeti nakon rata zaista bacali žito iz aviona izgladnelim seljacima, i to „svakome po dzak ispred stoga“, kako je to obećao Lazar Ristovski, u ulozi Uče, u kultnoj sceni iz filma „Original falsifikata“. Mi smo se raspitali, ali odgovor neka ostane tajna i dodatni razlog zbog koga treba da posetite ovo selo.

Krajolik Dobroselica

Od jedne starije bake, koja je nažalost jedna od retkih preostalih stanovnika samog centra sela, iz koga je mladost odavno otišla u potrazi za boljim životom, saznajemo da Dobroselica svoje ime može da zahvali jednoj narodnoj legendi, u kojoj je glavni protagonista ni manje ni više nego Car Dušan.

Po priči, Car Dušan je svratio ovde u povratku sa nekog ratnog pohoda, i bio je tako dobro i srdačno dočekan od lokalnog stanovništva da je u jednom momentu upitao svoje ljude: „Kako se zove ovo selo, gde me ovako lepo dočekuju?“. Nakon što je dobio odgovor da je u pitanju selo Zloselica, bio je veoma neprijatno iznenađen i tom prilikom je uzviknuo: „Od danas, ovo selo se zove Dobroselica!“.

Dakle, došli smo u selo čiji je kum Car Dušan, ali daleko od toga da se priča o Dobroselici ovde završava.

Crkva brvnara u Dobroselici

U centru sela, okružena visokim stoletnim borovima, od kojih su neki stari skoro 500 godina, smeštena je crkva brvnara, posvećena proroku Iliji. Crkva je izgrađena 1821. godine, a narodna legenda kaže da je podignuta u toku jedne noći, i to tako što pobožni Dobroseličani preneli, na svojim konjskim zapregama, drvenu crkvu sa susednog brda, Crkvine, koju su Turci nameravali da zapale narednog jutra.

Crkva brvnara u Dobroselici

Crkva je malih dimenzija, širine 5 i dužine 8 metara, što uz niska ulazna vratanca čini da bude jedna od najreprezentativnijih bogomolja ovog tipa. Pravougaonog je oblika, sa vešto izvedenom polukružnom oltarskom apsidom od brvana na istočnoj strani. Postavljena je na niske kamene temelje, zidovi su joj od masivnih hrastovih talpi, a krov od šindre.

Posebnu atrakciju za posetioce predstavlja ikonostas od obojenih dasaka na kome dominiraju prestone ikone Bogorodice i Hrista sa baroknim krunama na glavama. Zbog svoje starosti, kao i arhitektonske jedinstvenosti, crkva se nalazi pod posebnom zaštitom države i uživa status kulturnog dobra.

Unutrašnjost i ikonostas crkve

U neposrednoj blizini, nalazi se nekoliko drvenih kuća, koje potiču iz 19. veka. Sagrađene u etno stilu, ove kuće najbolje svedoče o načinu života i arhitekturi toga vremena, dok čitavom ovom prostoru daju posebnu ambijentalnu vrednost.

Neko vreme provodimo na seoskom trgu, prostoru na tromeđi koju iscrtavaju crkva, zgrada nekadašnje škole i mesna kancelarija. Pokušavam da se setim nekih od scena filmova koji su snimani na ovom mestu, tako popularnom među našim filmskim režiserima.

Upoznajemo se sa jednim dekom od oko osamdeset godina. Prilično se obradovao kada nas je video. Kaže da gosti retko navraćaju. Odmah zapodenusmo priču o najpoznatijem filmskom selu Srbije, naravno, ako ne računamo Mokru Goru.

Zove nas da svratimo na rakiju i posluženje, a ja polako shvatam – ovde žive takvi ljudi kojima je gostoljublje u genima, stvar elementarnog vaspitanja kojima su ih učili njihovi očevi i dedovi. Znate ono: „Za gosta mora da ima po cenu da se ukućani i pomuče malo“.

Srećni što još uvek ima ovakvih ljudi, puni utisaka o crkvi brvnari, odlučujemo da nastavimo sa obilaskom Dobroselice.

Prerast u Dobroselici

Na 1 kilometar udaljenosti od centra Dobroselice, povezan dobro održavanim makadamom, nalazi se jedinstvena geomorfološka atrakcija i čudo prirode – Prerast, u narodu poznatiji kao Ječmenska pećina. Polako se priblžavamo Prerastu, nekoliko koraka i ulazimo na ogromni donji ulaz, opčinjen sam onim što vidim jer ispred mene iskrsava ova impozantna kamena gradjevina isklesana veštom rukom Majke Prirode.

Prerasti predstavljaju prirodne kamene mostove i poslednje stadijume u životu jedne pećine. Pećinski kanal je dugačak 48, širok 12 i visok na gornjem ulazu 12, a na donjem 16 metara. Kroz Prerast protiče mali potočić koji je verovatno i zaslužan za njegov nastanak.

Probijajući se ka vrhu gazimo preko kamenja i nekoliko velikih stena koje su vremenom otpadale sa pećinske tavanice. Dok se divimo ovom grandioznom kamenom mostu ushićeno priznajemo jedni drugima da je samo zbog ovog čuda prirode vredelo doći iz Beograda.

Prerast Ječmenska pećina

Dobroselički Prerast, po svojim dimenzijama, spada među šest najvećih kamenih mostova u celoj Srbiji. Jedini je takav geomorfološki objekat u zapadnoj Srbiji i nalazi se na listi nacionalnog geonasledja.

Iscrpljeni nešto dužim pešačenjem, jer smo automobil ostavili u centru Dobroselice, puni utisaka sa ovog nezaboravnog izleta, odlučujemo da sebe počastimo dobrom večerom. Pozivamo u pomoć naše domaćine, a oni nam iz prve, bez sekunde razmisljanja, predlažu kafane na Borovoj Glavi.

Borova Glava – najpoznatija kafanska četvrt na Zlatiboru!

U povratku iz Dobroselice svraćamo u najpoznatiju kafansku četvrt na celom Zlatiboru – Borovu Glavu. Na Borovoj Glavi se na prostoru od svega 70-80 metara nalaze tri fantastične kafane, od kojih svaka nudi po neki ekskluzivni zlatiborski specijalitet po kome se pročula mnogo dalje nego što je sam Zlatibor. Krenimo redom.

U prvoj kafani, „Borova Glava“, jede se najbolja jagnjetina na celom Zlatiboru. Druga u nizu, kafana „Zora“, poznata je po odličnom roštilju i kuvanim jelima. Ipak, posebnu pažnju privlači poslednja kafana u nizu, „Krčma kod Zore“, gde se priprema najbolja komplet lepinja sa kiselim mlekom na celoj planini.

Kako smo bili veoma gladni, to smo se ovoga puta odlučili za jagnjetinu, ali narednih dana iskoristili smo priliku da posetimo i preostale dve kafane. Sve u svemu, impresije o zlatiborskoj kuhinji su više nego pozitivne.

Kafanska četvrt Borova Glava

Kada je o smeštaju na Vodicama reč, moramo priznati da izbor nije veliki jer „Hotel Lovac“, koji je dugo bio gigant i imao solidan kapacitet, već nekoliko godina ne radi. Kao jedina i iz iskustva moram priznati odlična alternativa javlja se smeštaj u vikendicama koje se iznajmljuju po Vodicama, ali kako čujemo od naših domaćina ni tu ponuda nije velika.

Boravak u ovoj vikendici, Kolibi za smeštaj Vodice,  bio je naročito atraktivan iz razloga što smo bili smešteni na jednom brdašcetu, u potpuno prirodnom okruženju. A što je najbolje od svega – bili smo sami, jer u tom pojasu gotovo da nema kuća. Boravak u ovakvim planinskim, drvenim kućama u potpunosti zaokružuje utisak o Vodicama, koji ako baš moram, sažimam u tri reči: autentično, prirodno, nezaboravno.

Koliba za smeštaj Vodice, sa pogledom na Tornik

Nakon 5 predivnih dana na Vodicama, teška srca, veoma tužni što moramo da napustimo ovaj mali raj, vraćamo se za Beograd. Ipak naučili smo važnu lekciju – Zlatibor je jedna velika tajna i zagonetka, koju smo bar malo otkrili zahvaljujući Vodicama.

Odluka je pala, dogodine na istom mestu!

Autor teksta i fotografija: Ivan Ječmenica